Између тржишта и улице

Бра­ни­слав Клан­шчек*

Ако је су­ди­ти по при­зо­ри­ма ис­пред згра­де те­ле­ви­зи­је Н1 ових да­на, чо­век би по­ми­слио да се бра­ни ми­ни­мум устав­ни по­ре­дак, а не – од­лу­ка јед­ног при­ват­ног вла­сни­ка да про­ме­ни ди­рек­то­ра сво­је фир­ме. Тран­спа­рен­ти, уз­ви­ци, дра­ма­тич­не об­ја­ве на дру­штве­ним мре­жа­ма – све то због чи­ње­ни­це да је Игор Бо­жић сме­њен, а на ње­го­во ме­сто до­шао Брент Са­длер. Украт­ко: ме­на­џер­ска ро­та­ци­ја пре­тво­ре­на је у дру­штве­ни до­га­ђај пр­ве ка­те­го­ри­је. На­рав­но, пра­во на про­тест је не­у­пит­но. Али би тре­ба­ло да бу­де не­у­пит­на и еле­мен­тар­на ло­ги­ка: при­ват­на ком­па­ни­ја има пра­во да упра­вља соп­стве­ним по­сло­ва­њем, укљу­чу­ју­ћи и из­бор ди­рек­то­ра. У су­прот­ном, мо­гли би­смо уско­ро гле­да­ти про­те­сте ис­пред пе­ка­ра због сме­не мај­сто­ра за бу­рек или због но­вог ме­на­џе­ра у ка­фи­ћу ко­ји „не раз­у­ме дух еспре­са”.

На­ме­ће се и јед­но не­згод­но пи­та­ње: где су би­ли сви ти за­бри­ну­ти гла­со­ви ка­да је Дра­ган Шо­лак од­лу­чио да сво­ју ком­па­ни­ју про­да за око 1,5 ми­ли­јар­ди евра? Та­да ни­је би­ло тран­спа­ре­на­та ни оку­пља­ња у од­бра­ну „јав­ног ин­те­ре­са”. Ис­па­да да је про­да­ја чи­та­вог си­сте­ма ма­ње дра­ма­тич­на од про­ме­не јед­ног ди­рек­то­ра – што је, бла­го ре­че­но, за­ни­мљив кри­те­ри­јум. Иро­ни­ја иде и да­ље. За­ми­сли­мо да Дра­ган Ђи­лас од­лу­чи да про­ме­ни ди­рек­то­ра у јед­ној од сво­јих фир­ми. Да ли би се гра­ђа­ни оку­пи­ли ис­пред се­ди­шта те ком­па­ни­је? Или би та­ква од­лу­ка би­ла схва­ће­на као оно што је­сте – уну­тра­шња ствар при­ват­ног би­зни­са? Ако је од­го­вор ово дру­го, он­да је ја­сно да смо на те­ре­ну дво­стру­ких ар­ши­на. Уоста­лом, ни­ко се ни­је бу­нио ни ка­да су се 2012. го­ди­не Дра­ган Ђи­лас и Дра­ган Ј. Ву­чи­ће­вић, ко­ји су до та­да би­ли су­вла­сни­ци „Пре­са”, у ко­јем је Ву­чи­ће­вић био и глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник, по­слов­но раз­и­шли – без тран­спа­ре­на­та, без про­те­ста и без дра­ма­тич­них апе­ла јав­но­сти.

До­дат­ну ди­мен­зи­ју да­је и при­су­ство по­ли­ти­ча­ра ме­ђу оку­пље­ни­ма. Ка­да се они укљу­че у „од­бра­ну” јед­не ка­дров­ске од­лу­ке у при­ват­ној фир­ми, те­шко је из­бе­ћи ути­сак да се ра­ди о по­ли­ти­за­ци­ји јед­не обич­не при­вред­не тран­сак­ци­је. Као да сва­ка про­ме­на ди­рек­то­ра ауто­мат­ски по­ста­је по­ли­тич­ко пи­та­ње. У истом кљу­чу, за­ни­мљи­во је и при­су­ство са­мих но­ви­на­ра на про­те­сту. Ти­ме се бри­ше гра­ни­ца из­ме­ђу оних ко­ји из­ве­шта­ва­ју и оних ко­ји уче­ству­ју. Ка­да но­ви­на­ри ста­ну на јед­ну стра­ну до­га­ђа­ја о ко­јем би тре­ба­ло да про­фе­си­о­нал­но из­ве­шта­ва­ју, то не­ми­нов­но оста­вља ути­сак да се­бе ви­де као дру­штве­но-по­ли­тич­ке ак­те­ре, а не као не­у­трал­не по­сма­тра­че. А то је већ про­ме­на уло­ге ко­ја пре­ва­зи­ла­зи јед­ну ка­дров­ску од­лу­ку.

У ствар­но­сти, ства­ри су јед­но­став­ни­је: вла­сник од­лу­чу­је, ди­рек­тор до­ла­зи и од­ла­зи, а пу­бли­ка пре­су­ђу­је да­љин­ским упра­вља­чем. Не­ма ту мно­го ме­ста за епо­хал­не на­ра­ти­ве, осим ако не ин­си­сти­ра­мо да сва­ку по­слов­ну од­лу­ку пре­тво­ри­мо у спек­такл. Ако је сва­ка сме­на ди­рек­то­ра раз­лог за про­тест, бо­јим се да ће­мо уско­ро мо­ра­ти да уве­де­мо и се­зон­ске кар­те. До та­да, оста­је да ову епи­зо­ду по­сма­тра­мо са до­зом ху­мо­ра – као још је­дан до­каз да у на­шем јав­ном про­сто­ру ни­шта ни­је пре­ма­ло да би би­ло ве­ли­ко.

*Про­ду­цент