Цаја Начић - жена 21. века

Могла је да буде и прва жена у српској војсци. Није сањала о тој слави, већ је хтела да се ношењем униформе упише у историју само ради другог циља: да би се запослила у Министарству грађевина, за шта је услов био служење војске, другим речима: да сте мушко. То је једина квалификација коју није могла да испуни. На крају је остала упамћена по свему другом што је постигла. Када ходате Теразијама, крочили сте на место које је почетком 20. века уређивала. Пројектовала је прве социјалне станове на Балкану, дала уточиште сиромашним радницима, али и раскошне резиденције угледним људима тог времена. Створила је део оне црквене и културне баштине за коју данас стрепимо да ће нестати са Косова и Метохије. И ту се није зауставила прва жена архитекта у Србији, Јелисавета Начић (1877. Београд – 1955. Дубровник).

Постоји и други начин да се почнe прича о њој. Не само што је преживела аустроугарски логор у који су је одвели због сумње да је позвала на побуну против окупационих власти, већ се тамо и удала и родила кћерку у четрдесетој години. Жена за 21. век.

Архитектура после завршене Друге мушке гимназије није била њен први избор. Али, како није добила стипендију да студира медицину, као једина госпођица уписује студије архитектуре на новоотвореном Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе. Из Капетан Мишиног здања излази 1900. године као најбоља од свих својих колега. Од тада па све до 1919. када се са супругом Луком Лукајем и кћерком Луцијом сели из Београда у Дубровник због дететовог здравља, ниједан велики градитељски захват није прошао мимо ње, било да је реч о урбанистичким пројектима, јавним објектима, кућама, зградама или сакралној архитектури и ефемерном спектаклу.

– Она спада у архитекте који су обликовали лице Београда с почетка 20. века. Још у 19. веку почела је његова европеизација из турске касабе у модерну варош, а Јелисавета се у правом тренутку школовала и ступила на нашу архитектонску сцену. Била је свестрана и у свему што је радила дала је лични печат, што је било у складу са њеном природом и тежњом да буде иновативна. Храбро је корачала са колегама тог времена попут архитеката Димитрија Т. Лека, Николе Несторовића, Јована Илкића, Веселина Лучића... Као прва жена запослена у јавној управи крчила је пут свима нама које смо дошле после ње. Била је талентована, одговорна, спремна да покаже да зна, хоће и може решавајући врло сложене градитељске задатке. Неке срећне околности у њеном животу јесу се поклопиле, али ми бисмо о њој говорили и да није прва и да није жена јер је добар архитекта. Да је њено дело настало за свега петнаестак година колико је стварала важно говори и то што су неки објекти проглашени за споменике културе: ОШ „Краљ Петар Први” (1965), Црква Александра Невског (1983), Црква светог арханђела у Штимљу на Космету (1997), Комплекс радничких станова у Београду (2007) и Кућа књижара Марка Марковића (2013) – истиче Бојана Ибрајтер Газибара, историчарка уметности и ауторка монографије „Између правила и слободе: Архитектура и идентитет Јелисавете Начић” која је књигом у издању Завода за заштиту споменика културе града Београда осветлила многе аспекте Јелисаветиног живота и рада.

На велика врата Цаја Начић, како су јој у породици цинцарског порекла тепали, улази на архитектонску сцену запосливши се у Општини града Београда 1903. Тада добија свој први и велики задатак да разради пројекат уређења Малог Калемегдана који је на конкурсу добио њен тадашњи шеф архитеката у општини Димитрије Т. Леко, као и да изведе Мало степениште. Она је тај улаз у Калемегдан, односно на Савско шеталиште, пројектовала после дипломирања док је радила као приправник, односно технички цртач у Министарству грађевина у којем није могла да се запосли јер закон женама то тада није дозвољавао.

– Изведене су у необарокном стилу и била је потребна велика вештина архитекте да их пројектује с обзиром на нагиб терена и Париске улице. Али она је упркос младости и недостатку искуства то беспрекорно урадила. Степенице су од зеленог камена керсантита који се вадио у каменолому у Рипњу и данас су после више од 120 година од подизања један од најлепших примера парковске архитектуре код нас – каже Ибрајтер Газибара.

За Јелисаветино најзначајније дело важи Основна школа „Краљ Петар Први” поред Саборне цркве у којој је имала атеље и где је радила на приватним поруџбинама. У гимнастичкој сали те школе Иван Мештровић вајао је фигуру нагог Победника као сегмент на монументалној фонтани која је требало да се нађе на реконструисаним Теразијама. Тај јавни простор, његов део, Јелисавета је као општински архитекта уређивала 1913.

– Сва је прилика да су ово двоје уметника тесно сарађивали на разради идеја за уређење Теразија које су се сређивале са прекидима и биле су најлепши београдски трг све до после Другог светског рата када им је изглед промењен. Она је била млада, лепа и слободна, а он наочит и ожењен, и можда је између њих било нешто више од пријатељства – истиче Ибрајтер Газибара.    

Школа, прва код нас изведена по мерилима савременог света, грађена је између 1905. и 1907. и у целости је домаће дело. Имала је водоводне инсталације са енглеским клозетима, централно грејање, довољно дневне светлости у просторијама...

– То је било време академизма, строгог стила са јасним правилима, и симетричних објеката. Јелисавета је била слободна да прилагоди изглед школе положају, локацији, Улици краља Петра која је у паду, уносећи елементе сецесије у декоративном обликовању и фасаде и ентеријера. Пројектовала ју је као угаони објекат са сквером испред објекта какав постоји и испред Цркве Светог Александра Невског на Дорћолу. На оригиналном пројекту основе који је другачији у односу на изведено стање постојао је дугачки тракт који је ишао до данашње Париске улице. Али због недостатка новца то тада није изведено са идејом да ће бити када буде пара у градској каси. Никад се није десило јер је плац продат Француском посланству где је касније изграђена француска амбасада – објашњава ауторка монографије.   

Европске токове у архитектури тог доба пратила је и док је радила на болници за лечење туберкулозе на Западном Врачару која је својеврсни омаж Јелисаветиној браћи и сестрама који су умирали од те болести. Срушена је у Првом светском рату. Да би одговорила на задатак изградње социјалних, радничких станова, општина Јелисавету Начић шаље у Берлин 1910. из којег се враћа са жаљењем због степена развоја у којем је Београд и, између осталог, записује „Колико је лепота природе Београду дала, а колико му је мало човек дао”...

Неке од вредних грађевина које је она пројектовала неповратно су нестале. Зграда трговца Арсе Дреновца на углу Косовске и Кондине чији је део уништен у Другом светском рату, а после је, у миру, срушена. Као и објекат на Копитаревој градини који је заменила стамбена зграда или кућа у Краљице Наталије која је уклоњена када се градило породилиште. Црква у Штимљу, једини сакрални објекат изведен према њеном пројекту, прилично је оштећена, њој не може да се приђе, ограђена је бодљикавом оградом, наглашава Ибрајтер Газибара. 

Најмистериозније Јелисаветино дело је декоративни славолук који ју је коштао интернације у аустроугарски логор за интелектуалце у Нежидеру. Осмислила га је 1913. у славу повратка српске војске из балканских ратова и био је постављен на Теразијама. Наводно је на њему писало „Још има неослобођених Срба”, што је 1916, када је лук пронађен, довело до њеног хапшења.

– Било би неопходно утврдити да ли је заиста постојао славолук са таквим натписом и на који начин је његова судбина одредила судбину Јелисавете Начић. Као упосленик општине, она је учествовала у организацији тог сложеног ефемерног спектакла који је забележен и камером. На снимцима и фотографијама догађаја славолук се ипак не види – прецизира Ибрајтер Газибара.

Шта бисте данас, после дуже од деценије бављења њеним радом и годину дана прегалаштва на писању монографије, питали Јелисавету Лукај Начић, како се потписивала после удаје?  

– Волела бих да знам како је све то успела, одакле јој толика животна страст и одлучност. Из чега је црпела енергију и ко јој је била највећа подршка, породица, супруг или она сама себи. Посве изузетна жена која је на врхунцу професионалног успона одлучила да се повуче и посвети породици.    

Између мита и чињеница  

• Јелисавета Начић није рођена 1878, него 1877. Та година уписана је у црквеној књизи Вазнесењске цркве у којој је крштена.
• Рођена је као четврто дете, а не тринаесто, и није била најмлађа. Михајло и Милица Начић, Јелисаветини родитељи, имали су деветоро деце.
• Није једина школована кћерка, старија сестра била је наставница немачког језика у женској школи.
• Чињеницама не одговара ни прича да јој је отац био богати трговац и да је она морала мираз да потроши на школовање зато што јој је забрањивано да студира. Можда је потрошила мираз на школовање, али због тога што је отац у тренутку њеног уписа на Велику школу био у лошем имовном стању.
• Родитељи је се нису одрекли зато што се удала за Албанца, професора Луку Лукаја. После изласка из логора, до 1919. живели су код Јелисаветиних родитеља у Београду све до одласка у Дубровник. Када су посећивали Београд, одседали су код породице која је тада живела у Влајковићевој улици.
• Нетачно је да јој је муж бранио да ради када се удала. Поред таквог мушкарца она не би остала.