Стена вредна милионе тона нафте

Острво Змијско, смештено у Црном мору, и није баш право острво. Више је овећа камена плоча неправилног облика, дугачка 615 и широка 560 метара, изникла из воде ко зна када и услед ко зна каквих тектонских поремећаја. На њему нема ниједног дрвета, воде, природног заклона од сунца, кише, ветра... тек понеки струк траве. Укратко, место на којем лепоту живота могу да замисле једино светионичари, птице у прелету и – змије. По овима последњима је и добило име.

Ипак, како приказују снимци украјинске државне телевизије, Змијско острво није сасвим пусто. Званично, на њему је смештен заселак Бели са неколико бетонских кућа, хангара и којекаквих антена. Ту су и пошта, музеј, истурено одељење једне банке... Планирана је чак и изградња православне цркве. Уз обалу је, или барем оно што би тако могло да се назове, омањи док за прихват бродова, а на највишој коти уздиже се неизбежни – светионик. По острву повремено језди и неко камионче, ваљда за пренос тежих ствари са једног на други његов крај.

Ма колико наведени подаци изгледали бизарни, све има своје објашњење: ово је једини начин да, у суштини, обична стена добије статус острва, и то насељеног. 

Суд дели природна блага

Оно због чега је Змијско острво доспело у жижу светске пажње јесте чињеница да се налази на самој црноморској граници Украјине и Румуније, а у саставу Килијског рејона Одеске области. Већ би и његов географски положај био сасвим довољан разлог за територијални спор између две државе, али значај камене стене далеко је већи. Наиме, у близини се, како тврде експерти, налазе сасвим солидне неистражене резерве нафте и гаса. Не треба ни сумњати да је управо услед ове чињенице судбина овог острва решавана ових дана пред Међународним судом правде у Хагу.

Почетком 20. века Змијско острво је било под јурисдикцијом тадашње монархистичке Румуније. После Другог светског рата, тачније 1948, совјетски лидер Јосиф Стаљин га је, као ратни добитак, једноставно, припојио СССР-у и на њему установио војну базу из које су током четири деценије контролисана дејства НАТО-а у Турској и Западној Европи. Тако је било све до 1991. и распада Совјетског Савеза, после чега је припало – Украјини.

Проблеми су настали када су у Кијеву стали на становиште да Змијско острво није обична стена него – право острво којем, према међународном праву, припада и одређена поморска економска зона. У Букурешту нису били спремни да прихвате овакво тумачење и после десетогодишњих безуспешних преговора одлучују да се обрате суду у Хагу. Како се испоставило, био је то разуман потез. Трећег фебруара ове године суд је једногласном одлуком промовисао компромисно решење: острво и 12 наутичких миља мора око њега припали су Украјини, а Румунија је добила право располагања на 79,34 одсто дна мора у спорном рејону. Обе стране су се сагласиле са одлуком судија, иако је, опет према проценама експерата, нова граница између две државе повољнија по румунску страну.

Најважније у свему јесте то што сада обе земље, свака на свом делу, саме или уз помоћ страних инвеститора, могу да крену у озбиљно истраживање морског дна. Украјина је тај посао одавно почела и према првим резултатима труд се исплатио. Румунији радови тек предстоје, али с обзиром на искуство које нафташи у овој земљи имају и, претпостављено, подморско благо, ни она неће остати празних руку. Укупне резерве процењују се на око 100 милиона тона нафте и 90 милијарди кубних метара гаса.

Корак назад за два корака напред

Украјински председник Виктор Јушченко оценио је окончање спора поводом Змијског острва као „сјајно одрађен посао” украјинске дипломатије. По њему, суштина решења суда лежи у чињеници да је пронађен компромис прихватљив за обе стране. Али много више од тога, Јушченко рачуна да ће после свега Европа Украјину прихватити као озбиљног партнера. Наиме, углед бивше совјетске републике изван њених граница опасно је нарушен дешавањима на унутрашњополитичком плану. Сталне опструкције рада парламента и нетрпељивост између владе и кабинета председника оставили су дубок негативан траг у односима са најближим суседима и ЕУ. Недавни „гасни рат” са Русијом, за који је влада у Кијеву оптужила Јушченка, само је зачинио такво стање.

Одлука суда у Хагу већ је иницирала нове међусобне оптужбе међу украјинским политичким партијама о томе ко брани, а ко продаје државне интересе. Као уље на ватру дошао је споразум са Русијом за добијање кредита у вредности од пет милијарди долара, склопљен протеклог викенда у Москви, о којем је Јушченко обавештен – посредно. И тај споразум, као и одлука о Змијском острву, предвиђа одрицање Украјине од много чега, укључујући и 16,37 одсто имовине бившег Совјетског Савеза преостале изван његових граница.