Stena vredna milione tona nafte

Ostrvo Zmijsko, smešteno u Crnom moru, i nije baš pravo ostrvo. Više je oveća kamena ploča nepravilnog oblika, dugačka 615 i široka 560 metara, iznikla iz vode ko zna kada i usled ko zna kakvih tektonskih poremećaja. Na njemu nema nijednog drveta, vode, prirodnog zaklona od sunca, kiše, vetra... tek poneki struk trave. Ukratko, mesto na kojem lepotu života mogu da zamisle jedino svetioničari, ptice u preletu i – zmije. Po ovima poslednjima je i dobilo ime.

Ipak, kako prikazuju snimci ukrajinske državne televizije, Zmijsko ostrvo nije sasvim pusto. Zvanično, na njemu je smešten zaselak Beli sa nekoliko betonskih kuća, hangara i kojekakvih antena. Tu su i pošta, muzej, istureno odeljenje jedne banke... Planirana je čak i izgradnja pravoslavne crkve. Uz obalu je, ili barem ono što bi tako moglo da se nazove, omanji dok za prihvat brodova, a na najvišoj koti uzdiže se neizbežni – svetionik. Po ostrvu povremeno jezdi i neko kamionče, valjda za prenos težih stvari sa jednog na drugi njegov kraj.

Ma koliko navedeni podaci izgledali bizarni, sve ima svoje objašnjenje: ovo je jedini način da, u suštini, obična stena dobije status ostrva, i to naseljenog. 

Sud deli prirodna blaga

Ono zbog čega je Zmijsko ostrvo dospelo u žižu svetske pažnje jeste činjenica da se nalazi na samoj crnomorskoj granici Ukrajine i Rumunije, a u sastavu Kilijskog rejona Odeske oblasti. Već bi i njegov geografski položaj bio sasvim dovoljan razlog za teritorijalni spor između dve države, ali značaj kamene stene daleko je veći. Naime, u blizini se, kako tvrde eksperti, nalaze sasvim solidne neistražene rezerve nafte i gasa. Ne treba ni sumnjati da je upravo usled ove činjenice sudbina ovog ostrva rešavana ovih dana pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

Početkom 20. veka Zmijsko ostrvo je bilo pod jurisdikcijom tadašnje monarhističke Rumunije. Posle Drugog svetskog rata, tačnije 1948, sovjetski lider Josif Staljin ga je, kao ratni dobitak, jednostavno, pripojio SSSR-u i na njemu ustanovio vojnu bazu iz koje su tokom četiri decenije kontrolisana dejstva NATO-a u Turskoj i Zapadnoj Evropi. Tako je bilo sve do 1991. i raspada Sovjetskog Saveza, posle čega je pripalo – Ukrajini.

Problemi su nastali kada su u Kijevu stali na stanovište da Zmijsko ostrvo nije obična stena nego – pravo ostrvo kojem, prema međunarodnom pravu, pripada i određena pomorska ekonomska zona. U Bukureštu nisu bili spremni da prihvate ovakvo tumačenje i posle desetogodišnjih bezuspešnih pregovora odlučuju da se obrate sudu u Hagu. Kako se ispostavilo, bio je to razuman potez. Trećeg februara ove godine sud je jednoglasnom odlukom promovisao kompromisno rešenje: ostrvo i 12 nautičkih milja mora oko njega pripali su Ukrajini, a Rumunija je dobila pravo raspolaganja na 79,34 odsto dna mora u spornom rejonu. Obe strane su se saglasile sa odlukom sudija, iako je, opet prema procenama eksperata, nova granica između dve države povoljnija po rumunsku stranu.

Najvažnije u svemu jeste to što sada obe zemlje, svaka na svom delu, same ili uz pomoć stranih investitora, mogu da krenu u ozbiljno istraživanje morskog dna. Ukrajina je taj posao odavno počela i prema prvim rezultatima trud se isplatio. Rumuniji radovi tek predstoje, ali s obzirom na iskustvo koje naftaši u ovoj zemlji imaju i, pretpostavljeno, podmorsko blago, ni ona neće ostati praznih ruku. Ukupne rezerve procenjuju se na oko 100 miliona tona nafte i 90 milijardi kubnih metara gasa.

Korak nazad za dva koraka napred

Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko ocenio je okončanje spora povodom Zmijskog ostrva kao „sjajno odrađen posao” ukrajinske diplomatije. Po njemu, suština rešenja suda leži u činjenici da je pronađen kompromis prihvatljiv za obe strane. Ali mnogo više od toga, Juščenko računa da će posle svega Evropa Ukrajinu prihvatiti kao ozbiljnog partnera. Naime, ugled bivše sovjetske republike izvan njenih granica opasno je narušen dešavanjima na unutrašnjopolitičkom planu. Stalne opstrukcije rada parlamenta i netrpeljivost između vlade i kabineta predsednika ostavili su dubok negativan trag u odnosima sa najbližim susedima i EU. Nedavni „gasni rat” sa Rusijom, za koji je vlada u Kijevu optužila Juščenka, samo je začinio takvo stanje.

Odluka suda u Hagu već je inicirala nove međusobne optužbe među ukrajinskim političkim partijama o tome ko brani, a ko prodaje državne interese. Kao ulje na vatru došao je sporazum sa Rusijom za dobijanje kredita u vrednosti od pet milijardi dolara, sklopljen proteklog vikenda u Moskvi, o kojem je Juščenko obavešten – posredno. I taj sporazum, kao i odluka o Zmijskom ostrvu, predviđa odricanje Ukrajine od mnogo čega, uključujući i 16,37 odsto imovine bivšeg Sovjetskog Saveza preostale izvan njegovih granica.