Рајско блаженство Агион Ороса

Aпотропејски крст, од којег се плаше демони, као што се развеју пред васкрслим Богом непријатељи његови, што каже молитва, а који се налази близу улаза у светогорски манастир Ивирон, на својој хоризонталној равни, оној која по замишљеној људској анатомији дотиче срце, има натпис „Христос побеђује”, док на вертикалној страни крста, оној која подражавајући усправног човека, од главе и срца стреми небесима, пише „Светлост Христова светли свима”. Крст приказује и мртвачку главу, која је према објашњењу, Адамова лобања преображена у рају.

Ова слика налази се у старој немачкој путописној књизи „Агион Орос или Света Гора Атонска” Јакоба Филипа Фалмерајера (1790 –1861), једног од многих људи Запада који је осетио духовну везу са манастирима Свете Горе. Издавачка кућа „Градац” објавила је овај путопис у преводу Радована Поповића, приређен на основу фељтонизираног фрагмента објављеног 1842–1843. године у „Аугсбургер алгемајне цајтунгу”, а допуњен пасажима уз фрагменте „Пет седмица у Солуну”, који се односе на Атос, такође објављеним у истом листу, уз неколико дневничких бележака.

Аутор предговора овом издању Франц Хијеронимус Ридл, из децембра 1977. године, и сам је приликом посете Светој Гори носио овај рукопис Јакоба Филипа Фалмерајера, Тиролца, и њега је Атос, као и старог путописца, подсећао на родни крај. И он је, стојећи на високој литици која се спушта до мора, окружен дрвећем, као и Фалмерајер, осећао супротност између нашег „површног света напретка и атонског христоликог света”, супротност сталне молитве и тишине мисли, у односу на ужурбани материјализам. И он је на путу од матичног манастира Атоса, Лавре, до скитова и келија на јужном крају Свете Горе и према општежитељним манастирима на западној обали осетио исто смирење и рајско блаженство, као Фалмерајер.

Ридл овог старог путописца описује као неког ко је одрастао у вери преданом Тиролу, неисквареном световношћу, у којем је католичко предање било итекако живо. Тако да је, већ по природи вере која понире дубоко, имао осећај и за византијску духовност, и упознајући се са Атосом током више недеља, у јесен 1841. године, изнедрио је овај рукопис, који је после објављивања у новинама постао део његових сабраних дела из 1861. године, а касније био и у изборима његових дела из 1913. и 1943. године, као један од најбољих приказа Свете Горе Атонске на немачком језику.

„Он је тим својим списом подарио алем-камен немачког књижевно-уметничког израза, као и један, данас колико и у његово време актуелан, а у наше смутно доба и пророчанским садржајем оплемењен апел за сагледавање заједничких корена вере хришћанске екумене”, писао је Ридл.

Фалмерајер пише о историји овог полуострва, о начину размишљања монаха, о архитектури и уметности двадесет православних манастира Свете Горе. Према легенди, када је пресвета Богородица, у пратњи апостола Јована путовала на Кипар, искрцала се на Атосу због великог невремена, на месту потоњег манастира Ивирона, где је била  многобожачка светковина. Идоли су се тада поклонили Богородици и попадали заједно са великим кипом Јупитера, а многобошци су примили хришћанство и Свету Гору посветили Мајци Божјој. Путописац наводи то да се у једној рукописној повести манастира Филотеја налази забелешка о томе да је у време када је Света Гора била предата монасима, а манастири оснивани, православни цар Константин наводно преселио све становнике полуострва на Пелопонез.

Наводећи обиље историјских података, Фалмерајер истиче да му је од свих манастира најдражи Свети Дионисије „један у себе затворен свет, где се уз љубазност, поредак, благост, али и строги ред, најлакше заборави овај свет”. Он допушта себи искрено романтичарско одушевљење и дивећи се светој оази, на мање од сата хода од обале, усред шуме чемпреса, он посматра зидине и звоник „великог словенског манастира Хиландара”, креће се напред, „кроз богатим зеленилом обрасло побрђе”, у правцу Ватопеда, па запажа:

„Након што сам заокружио један животни круг, пун чемера и варљиве среће, ненадано те изнова проналазим у непомућеном спокојству византијских шума и поздрављам те страствено, као оличење самопредавања. Христов стег, који је цезаре срушио с њиховог златног трона, а филозофе понизио у гордости њиховог незнања! У том тренутку сам схватио и прихватио гнев с којим су се некада у домовини, с бакљом у руци, дизали против гнусних скрнавитеља светиња. Управо због тога што сам толико дуго и у тако много случајева био сведок како је ислам, у својој немоћи, подругљиво гледао на знак крста, презирући његове поштоваоце, поглед на трошна брвна у зеленом растињу Агион Ороса заокупљао ме је више него да сам усред неке хришћанске земље, у којој људе посед који се подразумева, и победа која се не спори, чине лакомисленима. Исток је за странца обилан извор душевних преиспитивања, која би за једног дипломату свакако била непримерена”.