Украјини сада прете и унутрашњи сукоби

Па­жња свет­ске јав­но­сти не­по­врат­но је скре­ну­та са Укра­ји­не и ње­ног ак­ту­ел­ног пред­сед­ни­ка Во­ло­ди­ми­ра Зе­лен­ског. Као да је за­тег­ну­тост на Бли­ском ис­то­ку на не­ки на­чин ого­ли­ла спо­ред­ност де­ша­ва­ња у овој зе­мљи го­ди­на­ма за­хва­ће­ној ра­том. Чак су и не­во­ље ко­је су уз­др­ма­ле жи­вот на на­шем кон­ти­нен­ту, а пре све­га у зе­мља­ма Европ­ске уни­је, ја­сно ука­за­ле на то где је у ства­ри „сла­ба тач­ка” Ста­рог све­та, ко­ја де­фи­ни­тив­но – ни­је у Укра­ји­ни.

Ра­за­ра­ње га­со­во­да „Се­вер­ни ток” (26. сеп­тем­бра 2022) до­бро је про­тре­сло наш кон­ти­нент. Ме­ђу­тим, оно што је при­пре­ти­ло са Бли­ског ис­то­ка по све­му је ли­чи­ло на при­пре­му за – са­хра­ну. Уз­не­ми­ре­ност је, прак­тич­но пре­ко но­ћи, до­сти­гла раз­ме­ре па­ни­ке, тр­жи­ште енер­ген­ти­ма по­че­ло је да пу­ца, мно­ге фир­ме су се спре­ми­ле да окре­ну кључ у бра­ви, ми­гран­ти да се ди­жу на бу­не. Фа­ли­ла је са­мо искра, па да кре­не ха­ос. Не­ки ту искру и да­нас при­зи­ва­ју. По­себ­но у Укра­ји­ни.

Ма ко­ли­ко Зе­лен­ском из­гле­да­ло да се ра­том у Ира­ну за ње­га отво­рио до­дат­ни про­стор за по­ли­тич­ко де­ло­ва­ње, енер­гет­ска дра­ма ко­ја је уз­др­ма­ла Евро­пу тај про­стор је де­фи­ни­тив­но за­тво­ри­ла. И Укра­ји­на се на­шла на но­вој пре­крет­ни­ци. По мно­ги­ма, про­ду­же­ње ра­та про­тив Ру­си­је не са­мо што ће до­дат­но осла­би­ти иона­ко до­бра­но на­че­ту пред­сед­нич­ку власт не­го пре­ти и мо­гу­ћим уну­тра­шњим не­ми­ри­ма, па и – гра­ђан­ским ра­том.

Ја­сно је да је ве­ћи­ни Укра­ји­на­ца већ све­га до­ста. Ви­ше од че­ти­ри го­ди­не жи­во­та у стра­ху за лич­ну без­бед­ност узи­ма да­нак. Нер­во­за је све при­мет­ни­ја, а до­дат­но је пот­кре­пљу­ју све уче­ста­ли­је на­сил­не мо­би­ли­за­ци­је, по­ме­ра­ње од­брам­бе­не ли­ни­је уна­зад, ба­ца­ње оруж­ја и бе­жа­ни­ја са фрон­та, број стра­да­лих... Не тре­ба ни по­ми­ња­ти да је по­др­шка Евро­пе зва­нич­ни­ци­ма у Ки­је­ву на при­лич­но тан­кој гра­ни и да се мно­ги пи­та­ју: да ли је ре­жим Зе­лен­ског за­и­ста за­слу­жио њи­хо­ву по­др­шку и ка­ква ко­рист би из то­га мо­гла да се из­ву­че.

Украт­ко, ви­ше ни­је циљ са­мо што пре окон­ча­ти рат­на деј­ства, не­го пре­вас­ход­но ди­ле­ма: шта ра­ди­ти по­том? Ка­кву др­жа­ву гра­ди­ти, са ко­јим и чи­јим па­ра­ма, „ко­јем цар­ству се при­кло­ни­ти” ка­да све што че­ка Укра­ји­ну че­ка и оста­ле европ­ске зе­мље. Ма­ње или ви­ше. Де­ша­ва­ња у Не­мач­кој, Фран­цу­ској, Пољ­ској, Ма­ђар­ској… си­гур­но ће ути­ца­ти на ста­ње ду­ха у дру­гој по ве­ли­чи­ни европ­ској зе­мљи. А Ру­си­ја за­у­век оста­је пр­ви ком­ши­ја, шта год да се де­си.

Осла­ња­ње на Аме­ри­ку та­ко­ђе ни­је до­не­ло оче­ки­ва­ни стра­те­шки по­ен. За­пад­ни хе­ге­мон да­нас ви­ше мо­ра да раз­ми­шља о Ки­ни, Ин­ди­ји, Бра­зи­лу, Бли­ском ис­то­ку, о Ру­си­ји… не­го о то­ме шта се де­ша­ва у на­шим, европ­ским дво­ри­шти­ма. Уоста­лом, ни без­ре­зер­вно осла­ња­ње Изра­е­ла на пре­ко­а­тлант­ског са­ве­зни­ка, а по­во­дом кри­зе на Бли­ском ис­то­ку, ни­је се по­ка­за­ло у пу­ној ме­ри пло­до­но­сним. И све ма­ње ће то би­ти.

„Укра­ји­на мо­ра да окон­ча ору­жа­ни су­коб са Ру­си­јом, ина­че се су­о­ча­ва са гра­ђан­ским су­ко­би­ма и ко­лап­сом”, сма­тра­ју ана­ли­ти­ча­ри. Ду­го­трај­ни су­коб зе­мљу не­у­мит­но во­ди ка уну­тра­шњој ис­цр­пље­но­сти. У том кон­тек­сту они по­зи­ва­ју на „уче­ње ко­ег­зи­стен­ци­је”, уме­сто бес­крај­ног ис­цр­пљи­ва­ња.

„Еро­зи­ја за­јед­нич­ког прав­ног окви­ра уну­тар зе­мље пред­ста­вља по­себ­ну опа­сност. Про­из­вољ­не ак­ци­је за­по­сле­них у те­ри­то­ри­јал­ним ре­грут­ним цен­три­ма, као и на­па­ди на њих, гу­ра­ју зе­мљу у гра­ђан­ски су­коб. Без ја­сног, ре­ал­ног ци­ља, без ика­квог вре­мен­ског окви­ра, за­јед­но са со­ци­јал­ном не­прав­дом и за­ви­сно­шћу од парт­не­ра, све во­ди до ис­цр­пље­но­сти, ко­јој би мо­гла да усле­ди ’лан­ча­на ре­ак­ци­ја гра­ђан­ског ра­та и про­па­сти’”, пи­шу укра­јин­ски ме­ди­ји.

Опа­сност од уну­тра­шњих не­ми­ра до­дат­но по­ја­ча­ва и опа­сност од мо­гу­ћег да­љег це­па­ња зе­мље. Пре­ти сце­на­рио ви­ђен и у дру­гим др­жа­ва­ма, па и код нас на Бал­ка­ну, по ко­ме се на­ја­вљу­је ства­ра­ње ви­ше псе­у­до­ре­пу­бли­ка ко­је би сво­ју ауто­ном­ност има­ле, фак­тич­ки, са­мо на па­пи­ру и ко­је би убр­зо по­ста­ле плен моћ­ни­јих су­се­да или, што је још го­ре, бри­сел­ске би­ро­кра­ти­је ко­ја би има­ла но­во оруж­је за ма­ни­пу­ла­ци­је.

Ја­сно је да би пре­тва­ра­ње Укра­ји­не у го­ми­лу ма­лих др­жа­ви­ца за цео кон­ти­нент зна­чи­ло ве­ли­ки ко­рак уна­зад. То сва­ка­ко не би од­го­ва­ра­ло ни Ру­си­ји ко­ја је у рат­ну аван­ту­ру кре­ну­ла пре че­ти­ри го­ди­не, упра­во из бо­ја­зни за сво­је су­на­род­ни­ке са дру­ге стра­не гра­ни­це. Али по­је­ди­нач­ни ин­те­ре­си не­ких за­пад­них моћ­ни­ка мо­гли би да до­при­не­су не­же­ље­ном рас­пле­ту.

Ва­жна је сва­ка­ко и чи­ње­ни­ца да је без­ма­ло по­ло­ви­на Укра­ји­на­ца већ из­бе­гла из сво­је до­мо­ви­не, а то је око 20 ми­ли­о­на ду­ша. Те­шко је ве­ро­ва­ти да би сви они мир­но се­де­ли док њи­хо­ва зе­мља то­не у ха­ос. Јер то ви­ше не би био рат про­тив јед­ног про­тив­ни­ка, про­тив Ру­си­је. Ово би се пре­тво­ри­ло у об­ра­чун ме­ђу нај­бли­жим ком­ши­ја­ма, а мо­жда и крв­ним срод­ни­ци­ма. Па и ме­ђу они­ма у из­бе­гли­штву.