Мистериозна смрт у Карину у време „Олује”

„Ве­ри­тас” је пре не­ки дан до­шао у по­сед пре­су­де Ви­со­ког ка­зне­ног су­да РХ од 2. де­цем­бра 2025, ко­јом је по­твр­ђе­на пр­во­сте­пе­на пре­су­да Жу­па­ниј­ског су­да у За­дру од 17. де­цем­бра 2024, ко­јом је Сте­ван Ла­кић (1968) осло­бо­ђен оп­ту­жбе „да је по­чет­ком ав­гу­ста 1995. у Ка­ри­ну Гор­њем, оп­шти­на Кру­ше­во, за­се­ок Ла­ки­ћи, ка­да је са­знао да се ње­гов ро­ђак и су­сед Сер­ђо Ла­кић (1927) не же­ли при­кљу­чи­ти ева­ку­а­ци­ји по­бу­ње­них Ср­ба, а и за­то јер је још по­чет­ком ра­та про­тив РХ 1991. при­мио на чу­ва­ње ов­це Ива­на Ро­ги­ћа, по на­ци­о­нал­но­сти Хр­ва­та, чи­ју је огра­ду ко­ри­стио за ис­па­шу ова­ца те је во­дио бри­гу и о ње­го­вој ку­ћи, па је оште­ће­ни­ка због то­га на­зи­вао ’из­да­ји­цом и уста­шом’, у ци­љу да исто­га ли­ши жи­во­та, до­шао ис­пред ње­го­ве по­ро­дич­не ку­ће, те је из ва­тре­ног оруж­ја у тач­но не­у­твр­ђе­ни део те­ла оште­ће­ни­ка пу­цао, услед че­га је оште­ће­ник од­мах пре­ми­нуо”.

За смрт Се­р­ђа Ла­ки­ћа са­знао сам из до­ку­мен­та Ко­ми­си­је Вла­де РХ за за­то­че­не и не­ста­ле осо­бе ко­ји је но­сио на­зив „Осо­бе по­ги­ну­ле у вој­но-ре­дар­стве­ној ак­ци­ји ’Олу­ја’ с ме­стом по­ко­па по­смрт­них оста­та­ка”, на ко­јем их је би­ло укуп­но 778, од че­га под име­ном 163, по­ко­па­них на ра­зним ло­ка­ци­ја­ма, ко­ји је срп­ској стра­ни пре­дат 7. мар­та 1997. на са­стан­ку у Бе­о­гра­ду, ко­јем сам при­су­ство­вао, на осно­ву ко­јег смо га и уне­ли у „Ве­ри­та­со­ву” еви­ден­ци­ју „Жр­тве ’Олу­је’“, а као по­чи­ни­о­ца на­ве­ли „Хр­ват­ска вој­ска”.

По­што нам се од ње­го­ве по­ро­ди­це ни­ко ни­је ја­вљао, том слу­ча­ју ни­смо при­да­ви­ли по­себ­ну па­жњу све до по­ја­ве јед­ног тек­ста под на­сло­вом „За кри­вич­на де­ла у ’Олу­ји’ суд­ски је од­го­ва­ра­ло ви­ше од хи­ља­ду Хр­ва­та”, об­ја­вље­ном 30. мар­та 1999. у за­гре­бач­ком ли­сту „Вје­сник”, у ко­јем се на­во­ди да је за уби­ство Сер­ђа Ла­ки­ћа са 15 го­ди­на за­тво­ра ка­жњен Сте­ван Ла­кић. По­што су нам из МКЦК ја­ви­ли да је слу­чај „Сер­ђо Ла­кић” ре­шен (то је зна­чи­ло да је са­хра­њен), а има­ју­ћи у ви­ду ква­ли­фи­ка­ци­ју де­ла (те­шко уби­ство), слу­чај смо и ми сма­тра­ли ре­ше­ним (уби­ца по­знат и осу­ђен, жр­тва са­хра­ње­на, ни­ко се не ин­те­ре­су­је).

Та­ко је би­ло све док ни­смо до­зна­ли да је 24. ма­ја 2013. по­ли­ци­ја у Не­го­ти­ну по хр­ват­ској по­тер­ни­ци ухап­си­ла Сте­ва­на Ла­ки­ћа и да је про­тив ње­га пред Ви­шим су­дом у Не­го­ти­ну по­кре­нут екс­тра­ди­ци­о­ни по­сту­пак. Че­ти­ри да­на ка­сни­је Сте­ва­но­ви брат Слав­ко и су­пру­га Ма­ри­ца по­се­ти­ли су „Ве­ри­тас” и по­твр­ди­ли да је „Олу­ја” за­те­кла Сте­ва­на на по­ло­жа­ју на Ди­на­ри, уда­ље­ном нај­ма­ње 100 ки­ло­ме­та­ра од Ка­ри­на Гор­њег. Ма­ри­ца је твр­ди­ла да је Сте­ван оти­шао на Ди­на­ру 28. ју­ла 1995, да је она с де­цом на­пу­сти­ла Ка­рин у по­ноћ 4/5. ав­гу­ста и да је Сте­ва­на по­но­во ви­де­ла тек у из­бе­глич­кој ко­ло­ни. Слав­ко је по­ја­снио да су њи­хов отац Ни­ко­ла и пок. Сер­ђо бра­ћа стри­че­ви­ћи, те да је Сер­ђо с њи­хо­вом фа­ми­ли­јом (али и с дру­гим ме­шта­ни­ма) имао че­сте раз­ми­ри­це.

Истог да­на те­ле­фо­ном сам раз­го­ва­рао и с не­го­тин­ским адво­ка­том Бра­ни­сла­вом Јо­ва­но­ви­ћем, ко­ји је по слу­жбе­ној ду­жно­сти по­ста­вљен за Сте­ва­но­вог бра­ни­о­ца, ко­ји ми је по­твр­дио да у ре­ше­њу о при­тво­ру Ви­шег су­да у Не­го­ти­ну пи­ше да је Сте­ван ухап­шен по хр­ват­ској ме­ђу­на­род­ној по­тер­ни­ци рас­пи­са­ној 2011. због уби­ства Сер­ђа Ла­ки­ћа 6. ав­гу­ста 1995. у Ка­ри­ну Гор­њем. Пре­нео ми је при­чу ко­ју је чуо од Сте­ва­на кад га је по­се­тио у при­тво­ру да је и ње­га кад је био ма­ло­ле­тан Сер­ђо ту­као и на­нео му те­ле­сне по­вре­де, због че­га је и од­го­ва­рао пред су­дом. Ма­ри­ца ме те­ле­фо­ном оба­ве­сти­ла да је не­го­тин­ски суд 21. ју­на 2013. уки­нуо Сте­ва­ну при­твор, али је екс­тра­ди­ци­о­ни по­сту­пак на­ста­вљен.

Сте­ван ме оба­ве­стио и да је Ви­ши суд у Не­го­ти­ну ре­ше­њем од 16. ју­ла исте го­ди­не утвр­дио да су ис­пу­ње­не прет­по­став­ке за ње­го­во из­ру­че­ње „ра­ди пре­да­је пра­во­суд­ним ор­га­ни­ма РХ, у свр­ху из­др­жа­ва­ња ка­зне за­тво­ра у тра­ја­њу од 15 го­ди­на” и за­мо­лио ме да му пре­по­ру­чим адво­ка­та екс­пер­та за екс­тра­ди­ци­је ра­ди ула­га­ња жал­бе на то ре­ше­ње. По мо­јој пре­по­ру­ци опу­но­мо­ћио је бе­о­град­ског адво­ка­та Ђор­ђа Ка­ла­ња, пре­ко ко­га је уло­жио жал­бу Апе­ла­ци­о­ном су­ду у Бе­о­гра­ду, ко­ји је ре­ше­њем од 13. сеп­тем­бра 2013. уки­нуо ожал­бе­но ре­ше­ње и пред­мет вра­тио пр­во­сте­пе­ном су­ду на по­нов­но од­лу­чи­ва­ње. Ви­ши суд у Не­го­ти­ну у по­но­вље­ном по­ступ­ку ре­ше­њем од 23. ок­то­бра 2013. од­би­ја за­мол­ни­цу Ми­ни­стар­ства пра­во­су­ђа РХ за из­ру­че­ње Сте­ва­на Ла­ки­ћа уз обра­зло­же­ње да „у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји има из­бе­глич­ки ста­тус и као из­бе­гло ли­це има га­ран­то­ва­ну јед­на­кост ме­ђу­на­род­не за­шти­те с гра­ђа­ни­ма Ре­пу­бли­ке Ср­би­је”, ко­је је по­твр­ђе­но и ре­ше­њем Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду од 18. де­цем­бра исте го­ди­не.

Сте­ван исто­вре­ме­но ан­га­жу­је и за­дар­ског адво­ка­та Ива­на Ша­ли­ну, пре­ко ко­га под­но­си зах­тев за об­но­ву кри­вич­ног по­ступ­ка, ко­ји Жу­па­ниј­ски суд у За­дру ре­ше­њем од 27. ја­ну­а­ра 2017. при­хва­та „због по­сто­ја­ња но­вих чи­ње­ни­ца, од­но­сно но­вих до­ка­за ко­ји су при­клад­ни за до­но­ше­ње осло­ба­ђа­ју­ће пре­су­де”.

Жу­па­ниј­ски суд у За­дру у об­но­вље­ном по­ступ­ку, пре­су­дом од 19. де­цем­бра 2018, опт. Сте­ва­на, та­ко­ђе у од­су­ству, у не­до­стат­ку до­ка­за осло­ба­ђа оп­ту­жбе ко­ју је Вр­хов­ни суд РХ, по жал­би над­ле­жног др­жав­ног ту­жи­о­ца, 5. мар­та 2019. уки­нуо „због не­пот­пу­но и по­гре­шно утвр­ђе­ног чи­ње­нич­ног ста­ња” и пред­мет вра­тио пр­во­сте­пе­ном су­ду на по­нов­но су­ђе­ње.

И на­кон по­но­вље­ног по­ступ­ка, Жу­па­ниј­ски суд у За­дру, пре­су­дом од 17. де­цем­бра 2024, опт. Сте­ва­на по­но­во, та­ко­ђе у од­су­ству, осло­ба­ђа оп­ту­жбе. Овом пре­су­дом у це­ло­сти је ста­вље­на из­ван сна­ге пре­су­да Жу­па­ниј­ског су­да у За­дру од 31. ја­ну­а­ра 1996, ко­ја је по­твр­ђе­на пре­су­дом Вр­хов­ног су­да РХ од 15. ју­на 1999, ко­јом је опт. Сте­ван про­гла­шен кри­вим за уби­ство Сер­ђа Ла­ки­ћа у ав­гу­сту 1995. и осу­ђен на ка­зну за­тво­ра у тра­ја­њу од 15 го­ди­на због кри­вич­ног де­ла уби­ства из ни­ских по­бу­да.

Од­лу­чу­ју­ћи до­каз за осу­ђу­ју­ћу пре­су­ду био је је­ди­ни ис­каз све­до­ки­ње Ста­не Ла­кић, су­пру­ге Сер­ђа Ла­ки­ћа, ко­ји је да­ла 20. но­вем­бра 1995. пред ис­тра­жним су­ди­јом Жу­па­ниј­ског су­да у За­дру, у ко­јем је на­ве­ла да је опт. Сте­ван у Сер­ђа „ис­па­лио ви­ше хи­та­ца од ко­јих је овај по­го­ђен у гла­ву, од че­га су му оба ока би­ла из­би­је­на, за­до­био је и по­го­дак у де­сно ухо, а ви­де­ла је и да га је је­дан ме­так по­го­дио у ср­це, док га је у ле­ву стра­ну пр­са по­го­ди­ло ви­ше ме­та­ка”, чи­ји ис­каз су по­сред­но по­твр­ди­ли све­до­ци Иван и Жељ­ко Ро­гић, ко­ји не­ма­ју не­по­сред­них са­зна­ња ка­ко се збио ин­кри­ми­ни­са­ни до­га­ђај, осим оног што им је ре­кла све­до­ки­ња Ста­на, а то су иден­ти­тет на­вод­ног по­чи­ни­о­ца и мо­гу­ћи мо­тив (Сер­ђо ни­је хтео да по­ђе у из­бе­гли­штво и у то­ку ра­та је чу­вао „уста­шке” ов­це). Ови све­до­ци су ви­де­ли Сер­ђов леш у дво­ри­шту ис­пред ње­го­ве ку­ће, али му ни­су при­ла­зи­ли па ни­су ни мо­гли да ви­де евен­ту­ал­не по­вре­де о ко­ји­ма го­во­ри Ста­на.

По­ред ис­ка­за све­до­ка Дра­га­на Мли­на­ра, Ми­ли­во­ја Пи­ље, Жељ­ка Олу­ји­ћа, Мир­ја­не Ва­сић и Ми­ре Виг­ње­вић, ко­ји су ме­ђу­соб­но са­гла­сни у по­гле­ду сме­ра и вре­ме­на кре­та­ња опт. Сте­ва­на од 4. до 8. ав­гу­ста (ви­де­ли су га на Ди­на­ри или у из­бе­глич­кој ко­ло­ни да­ле­ко од Ка­ри­на Г.), од­лу­чу­ју­ћи до­каз за осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду би­ло је ми­шље­ње ме­ди­цин­ског ве­шта­ка др Да­во­ра Ма­је­ра, ко­је је дао на­кон спро­ве­де­не екс­ху­ма­ци­је и пре­гле­да по­смрт­них оста­та­ка жр­тве „на ко­ји­ма не­ма зна­ко­ва за­жи­вот­ног по­вре­ђи­ва­ња па је ва­ри­јан­та узро­ка смр­ти ка­ко ју је на­ве­ла Ста­на (да би жр­тва би­ла усмр­ће­на ра­фа­лом из ауто­мат­ске пу­шке ко­ји би га по­го­дио у гла­ву и пр­сни кош) ис­кљу­че­на”.

Из суд­ских спи­са про­из­ла­зи да је Ста­на из Ка­ри­на од­ве­зе­на у је­дан из­бе­глич­ки камп у За­дру, док је Сер­ђов леш остао у дво­ри­шту ис­пред њи­хо­ве ку­ће. Њи­хов син из Аустра­ли­је на­звао је Жељ­ка Ро­ги­ћа и за­мо­лио га да му са­хра­ни оца, а овај је оба­ве­стио по­ли­ци­ју ко­ја је иза­шла на ли­це ме­ста 19. ав­гу­ста 1995, те на­пра­ви­ла не­ко­ли­ко фо­то­гра­фи­ја ле­ша (на ко­ји­ма та­ко­ђе ни­су ви­дљи­ве по­вре­де), на­кон че­га су га Ро­ги­ћи са­хра­ни­ли у по­ро­дич­ну гроб­ни­цу по­ред Цр­кве Св. Ћи­ри­та у Ка­ри­ну До­њем. Од Ро­ги­ћа је суд и до­знао да је Ста­на уско­ро оти­шла у Аустра­ли­ју код де­це, где је пре не­ко­ли­ко го­ди­на и умр­ла, ода­кле су је де­ца мр­тву вра­ти­ла у за­ви­чај и са­хра­ни­ла по­ред му­жа.

Пред­мет је пра­во­сна­жно окон­чан осло­ба­ђа­ју­ћом пре­су­дом, што зна­чи да се Сте­ва­ну ис­пла­тио труд у до­ка­зи­ва­њу сво­је не­ви­но­сти. Ње­гов слу­чај се мо­же под­ве­сти под ону чу­ве­ну по­сло­ви­цу: „прав­да је спо­ра, али до­сти­жна”.

Ме­ђу­тим, и да­ље оста­је не­ра­све­тље­на окол­ност шта се за­и­ста де­си­ло са Сер­ђом. Да ли га је за­и­ста не­ко убио или је умро при­род­ном смр­ћу, а Ста­на ис­кон­стру­и­са­ла уби­ство ка­ко би лак­ше оти­шла код де­це у Аустра­ли­ју и исто­вре­ме­но се осве­ти­ла Сте­ва­ну због не­ких ра­ни­јих раз­ми­ри­ца? Сва је при­ли­ка да је Ста­на ову тај­ну од­не­ла са со­бом у гроб. „Ве­ри­тас” је слу­чај Сер­ђа Ла­ки­ћа пре­ме­стио у под­гру­пу жр­та­ва „Олу­је” с не­по­зна­тим узро­ком смр­ти.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”