Без мане и хемије

Велику шансу за приказивање домаће производње и богате сировинске базе, за упознавање светских потрошача са нашим најразноврснијим производима и за јачање трговинских веза, Србија је добила 21. марта 1887. године, уз позив француске владе да учествује на Светској изложби 1889. у Паризу. Схвативши да је то изврсна прилика да светској јавности представи своја достигнућа, српска влада је позив оберучке прихватила.

По добијању независности на Берлинском конгресу 1878. Србија је следећих година склопила трговинске уговоре са готово свим европским државама (Аустро-Угарска, Белгија, Бугарска, Грчка, Енглеска, Италија, Немачка, Румунија, Русија, Турска, Француска и Швајцарска) и са Сједињеним Америчким Државама. Сада је требало појачати извоз, проширити пословне контакте и пронаћи нове партнере. Све наде биле су упрте у будућу Светску изложбу. Учешће на њој била је и прва велика прилика да се свету представе српска вина након обнове домаћих винограда, које је пре тога уништила филоксера, а који су обновљени уз помоћ америчких садница набављених од породице Буш.

Винска изложба у Нишу

Седамнаестог јануара 1888. године формиран је одбор за Париску изложбу. За његовог председника постављен је Јеврем Гудовић, министар на расположењу. Међу његових 22 члана нашли су се истакнути професори Велике школе, познати научници и стручњаци разних привредних грана. Од њих, наводимо само нека имена: Сима Лозанић, Михаило Валтровић, др Лаза Лазаревић, Марко Леко, Лука Ћековић, Јован Бајлони, Коста Гаушановић и др.

Одбор се фебруара обратио народу „Позивом на Париску изложбу“, који је послао свим новинама да га објаве, а ових је било 21. Позив се није односио не само на професионалне излагаче, већ на сваког грађанина који би имао нешто вредно да понуди за изложбу. Истичући важност учешћа Србије на њој, Одбор је замолио српски народ да му „у извршењу његовог задатака помогне, како би ово народно предузеће жељени успех постићи могло“.

Одбор је у сваком среском и окружном месту основао пододборе и од њих затражио да му пошаљу спискове оних привредника у својим окрузима који су били познати произвођачи ма у којој грани привреде. То су били људи који су већ учествовали на изложбама у иностранству, или су се истицали на одржаним панађурима. Циљ је био да их Одбор замоли да учествују на Париској изложби.

Молби су се одазвали и српски винари, који су тим поводом одржали „Винарски збор“ 1. и 2. фебруара 1889. (по старом календару), на дан Св. Трифуна, виноградарског заштитника у Нишу. На изложби су приказани

узорци различитих врста вина, али највећим делом белог и црног. И њихово време настајања – производње било је различито. Тако је нпр. произвођач Арса Лукић, из Среза кључког, Округа крајинског, изложио бело вино из 1861. год., а црна вина из 1863. и 1872. год. Познати чачански пивар и трговац Фердинан Крен изложио је бело неготинско вино из 1876., црно жупско вино из 1881. год, а Сава Поповић из Зајечара, бело вино из 1879. год.

Код вина оцењивана је њихова специфична тежина, количина алкохола и екстракта. У анализи коју је вршио државни хемичар др Иван Шамс констатовано је да Србија има изврсних вина и по јачини и по количини екстрактивних материја. Сва ова вина и иначе по својим физичким особинама била су без мане. Он је у свом извештају истакао: „Боја српских вина, нарочито крајинских и нишких црних тако је интензивна, да нити је потребно нарочито фарбати их, нити сам до сада нашао какво српско вино обојено вештачком бојом“.

Даља анализа вина за Париску изложбу била је још строжа, и у њој је констатовано да Србија располаже одличним вином, те да „поред обичних изврсних вина има и слатких (самотока) од ванредног квалитета“.

„Винарски збор“ у Нишу су својим специјалним присуством почаствовали краљ Милан Обреновић и престолонаследник, краљевић Александар. На отварању краљ се, како су јављале ондашње званичне „Српске новине“, у подужем говору захвалио збору на дочеку и пожелео му срећан рад, изложивши важност збора по напредак пољопривреде и винарства“, а затим је говорио и министар привреде. Свечани део завршен је сечењем колача од стране епископа нишког, у част заштитника винарског Св. Трифуна.

Успех у Паризу

У Паризу је састављен жири од представника свих држава које су учествовале на изложби, а чији је број износио више од 1.300, званично је именовала влада Републике Француске. Наћи се међу награђенима било је тешко, и много је значило јер су кандидати пролазили кроз три круга оцењивања. Добијена награда је веома подизала углед и производа и земље одакле је он стигао.

Успех излагача из Србије био је изванредан: њих 1.742, добили су 372 награде, и то 19 златних медаља, 68 сребрних и 98 бронзаних, и 187 похвалница. Међу награђенима била су и вина. Тако је, на пример, сребрну медаљу добио Вељко Новаковић из Слатине, округ чачански, а похвалу Вића Поповић, свештеник из Јежевице, истог округа.

Србија је на изложби постигла велики успех. Сви су били задовољни и освојеним наградама, и утиском који је остављен. Мудри људи из ондашњих министарстава привреде и спољних послова сматрали су да то треба искористити за добробит земље, па тако, на пример, награђене производе понудити земљама са којима могућности трговине још нису у потпуности искоришћене, као што су, у случају продаје српских вина, Енглеска и Немачка.

Спремајући се за извоз на енглеско тржиште, а у питању је била производња од око милион хектолитара углавном црног вина коју треба продати, домаћи привредници су закључили да „страни винарски трговци не познају каквоћу наших вина“, па им, поред других обавештења која траже, треба дати што комплетнија обавештења и о хемијским састојцима вина.

-------------------------------------------

Позив француске владе

Француски посланик у Београду, позивајући у име своје владе Србију да учествује на Светској изложби 1889. године, изразио је министру иностраних дела Драгутину Франасовићу наду да „влада Његовог Величанства неће одрећи ову понуду и да ће утолико радије пристати да узме удела у овом међународном конкурсу што су извесни српски производи, као вино, тканине, минерали итд. већ стекли гласа на изложбама у Белгији, Бечу и Пешти, те ће на париској Међународној изложби утврдити свој већ довољно оправдани реноме“. На основу Франасовићевог предлога влада је решила да му се одазове и да званично буде заступљена на изложби у Паризу.