Април у Београду једног времена

Април у Београду – назив је, по популарној песми Здравка Чолића, монографије Бранислава Кланшчека посвећеној 65. фестивалу „Београдског пролећа”, који се одржава 24. априла у МТС дворани, некадашњем Дому синдиката. Издавач је Удружење радио станица „РАБ Србија”, уз подршку министарстава за културу и за туризам Србије.

Аутор хронике фестивала у сусрет ревијалном наступу звезда „Пролећа”, председник Организационог одбора, а иначе и Управног одбора РТС-а, Кланшчек каже да је традиционална музичка ревија песама на бини некадашњег „Дома синдиката”, данас МТС дворане, „која везује историје наше телевизије и београдског фестивала” за шест и по деценија оставила „дубок траг у целом региону”.

– Ми смо сада у априлу и у Београду – сигуран сам да сви знају песму са којом је победио Здравко Чолић на Београдском пролећу 1975. године. Књига која носи њен наслов настала је ишчитавањем и прегледом новинских чланака, пре свега из „Политике”, али и „Борбе” и Радио ТВ Ревије, нешто касније ТВ Новости. На први поглед, то је историја фестивала, али је о њој тешко говорити ван ширег друштвеног и културног контекста. Она је истовремено и историја самог Београда. На том фестивалу, подсетићу, и Ђорђе Марјановић је 1963. године отпевао песму „Београде, Београде”, што говори да је ова манифестација уједно историја једног града и дворане у којој је 1961. године и одржано прво „Београдско пролеће”. То је, можемо слободно да кажемо, историја једне државе у којој смо тада живели, и уједно историографски запис самих фестивала који су дуго били једини начин да се промовише песма. Можемо слободно рећи да су они били тадашње друштвене мреже – каже наш саговорник.

Како подсећа, тад је постојао велики ривалитет између југословенских фестивала, а поред нашег „Пролећа”, популарни су били  и „Опатија”, „Ваш шлагер сезоне” у Сарајеву, „Загребфест”, „Сплитски фестивал”...

О књизи говори и рецензент др Лука Марковић:

– Ова публикација није само научноистраживачки рад из области популарне културе, већ и значајан документ једног времена, али и дуговечног фестивала. Она садржи хронолошке податке о песмама, извођачима, композиторима, наградама, а уз фотографије и плакате. Али говори и о друштвеним и политичким околностима у којима се одвијала традиционална манифестација. Из књиге се могу сагледати све социјалне и политичке турбуленције, нове геополитичке мапе и поделе на простору некадашње Југославије. Које, притом, нису измениле основни концепт „Београдског пролећа”, а то је идеја љубави, заједништва, основне осећајности и пре свега квалитета иза ког стоје изузетни извођачи, оркестри, композитори, аранжери, текстописци. Аутор је успео да главне догађаје покаже кроз дешавања иза сцене.

„Пролеће” се никада није удаљило од свог првобитног опредељења за лепоту и за љубав, због чега су његове композиције вечне, као и град Београд у ком су рођене.

Доброслав Предић из Музичке продукције РТС-а истиче да књига открива да је „фестивал ’Београдско пролеће’ један од оних који је задржао своју суштину, а то је да је песма најбитнија”, како је поручио.

На представљању књиге и годишњице од директорке фестивала Маје Раковац чули смо да ће на ревијалном 65. издању фестивала (који је двехиљадитих доживео и затихнуће и потом обнову), наступити Лео Мартин, Ладо Лесковар, Борис Бизетић, Радмила Караклајић, Нада Павловић и Маја Оџаклијевска, Драган Мијалковски и Жарко Данчуо. Подршку великанима пружиће младе снаге: Душан Свилар, Принц од Врање, Милан Бујаковић, Наташа Михајловић, Зејна, Ана Петен.

Мој Београд срце има

Како нас Кланшчек подсећа у књизи, 1999. „Београдско пролеће” одржано је у знаку антиратних порука и протеста против НАТО бомбардовања Београда и СРЈ. Усред ванредних околности фестивал је био премештен на Трг републике под називом „Пролеће на Тргу”.

– Одржан је храбро после бомбардовања зграде РТС-а и трајао је од 26. априла до 2. маја, а отворен је песмом „Мој Београд срце има” у извођењу Лоле Новаковић, која је одјекнула у том тренутку као химна Београду и његовим одувек храбрим становницима. „Било је то једно од најтежих пролећа у историји  Београда”, како пише на основу текстова објављених у „Политици” у априлу и мају 1999. године.