Уставно судовање и ми

Ми­лош Ста­нић*

Устав­ни суд на­ше зе­мље у по­след­ње вре­ме че­сто је у жи­жи ин­те­ре­со­ва­ња услед не­ко­ли­ко „кон­тро­верз­них” од­лу­ка и та­ко­ђе „ду­би­о­зних” из­ја­ва, ка­ко је то оце­ње­но у де­лу на­ше јав­но­сти. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на са­ти­ма сам во­дио раз­го­вор са сво­јим при­ја­те­љем др Ми­ро­сла­вом Ђор­ђе­ви­ћем, пот­пред­сед­ни­ком, а са­да и пред­се­да­ва­ју­ћим Ви­со­ког са­ве­та ту­жи­ла­штва. Те­ма је био Устав­ни суд, од­но­сно ње­го­ва прав­на при­ро­да. Мој став је био та­кав да сам сма­трао да устав­ни суд за­пра­во ни­је суд, док је ко­ле­га и при­ја­тељ др Ђор­ђе­вић дру­га­чи­је ре­зо­но­вао. На­кон не­ко­ли­ко са­ти, иако ско­ро пот­пу­но на опреч­ним ста­но­ви­шти­ма, до­го­во­ри­ли смо се да за­јед­но на­пи­ше­мо је­дан чла­нак, где ће­мо сво­ја су­прот­ста­вље­на схва­та­ња из­ло­жи­ти на је­дан ака­дем­ски на­чин. Ипак, жи­вот­ни пу­те­ви и пу­те­ше­стви­ја од­ве­ли су нас на раз­ли­чи­те стра­не, та­мо где се, ско­ро си­гур­но, ни­смо ни на­да­ли. Ни­смо се та­да сло­жи­ли, али ни ка­сни­је ре­а­ли­зо­ва­ли наш на­ум. Ова­кав раз­го­вор, чи­ни ми се, од­ра­жа­ва три бит­не чи­ње­ни­це, по­ве­за­не с на­шим на­ци­о­нал­ним ка­рак­те­ри­сти­ка­ма. Две ћу да по­ме­нем од­мах, а јед­ну, на­мер­но, на са­мом кра­ју. Оне од­ра­жа­ва­ју сло­же­ну при­ро­ду на­шег дру­штва, али и на­шег др­жав­ног ме­ха­ни­зма, па и са­мог устав­ног су­да.

Ка­да је о на­шем раз­го­во­ру и за­јед­нич­ком ра­ду реч, они го­во­ре, усу­ди­ћу се да из­не­сем свој став, о на­шим на­ци­о­нал­ним при­ро­да­ма, ка­рак­те­ри­сти­ка­ма. Ми смо раз­го­ва­ра­ли са­ти­ма, раз­ме­њи­ва­ли ар­гу­мен­те и то је сва­ка­ко по­зи­тив­но. Ипак, то је код нас рет­ко. Пи­там се, због че­га? Чи­ни ми се да су то стра­сти, ко­је нас об­у­зму и због ко­јих че­сто из­гу­би­мо из ви­да су­шти­ну. На­ша исто­ри­ја пре­пу­на је од­лу­ка ко­је ни­смо до­но­си­ли ра­ци­о­нал­но, ува­жа­ва­ју­ћи кон­текст све­га. Не­ка­да, чи­ни се, ни­смо спрем­ни, и по­ред на­ше нај­бо­ље во­ље, да уви­ди­мо и са­слу­ша­мо не­што дру­га­чи­је, као да нас оно пла­ши. Услед то­га, про­пу­шта­мо при­ли­ке. Та­ко­ђе, ни­ка­да ни­смо на­пи­са­ли на­уч­ни рад о прав­ној при­ро­ди устав­ног су­да. То исто по­ка­зу­је јед­ну на­шу осо­би­ну, а то је не­стал­ност, те не­спрем­ност да се јед­на до­бра иде­ја спро­ве­де до кра­ја. Раз­у­ме се, има­мо и оправ­да­ње за­што се она ни­је ова­пло­ти­ла, а овај текст не­ка нам по­слу­жи и као опо­ме­на да тај за­јед­нич­ки по­ду­хват ко­нач­но до­вр­ши­мо.

Пр­во, мо­је је ста­но­ви­ште да мак­си­ма no­men est omen не ва­жи кад је реч о устав­ном су­ду. Он је устав­ни, али је нај­ма­ње суд. У мно­гим зе­мља­ма се овај ор­ган, ми­шље­ња сам, пра­вил­но, на­зи­ва устав­ни са­вет. Ста­но­ви­шта сам да му ова­кав на­зив и бо­ље при­ста­је, те да аде­кват­но од­ра­жа­ва ње­го­ву уло­гу у устав­ном си­сте­му. Уоп­ште­но гле­да­но, кад је о при­ро­ди устав­ног су­да реч, ја­сно је да он де­ли суд­би­ну уста­ва као ак­та ко­ји је прав­не, али и по­ли­тич­ке са­др­жи­не. Он до­не­кле и под­се­ћа на су­до­ве оп­ште над­ле­жно­сти, али по на­чи­ну из­бо­ра су­ди­ја, те пре­те­жној над­ле­жно­сти, ви­ди­мо да је реч о ор­га­ну sui ge­ne­ris. При­ме­ра ра­ди, упо­ред­но гле­да­но, устав­ни су­до­ви че­сто шти­те и људ­ска пра­ва. Ипак, ка­да оде­мо и да­ље, ви­де­ће­мо да је и ма­те­ри­ја људ­ских пра­ва, у сво­јој би­ти, по­ли­тич­ки кон­цепт.

Та­ко­ђе, по­ли­ти­ка са со­бом но­си из­ве­сну флек­си­бил­ност, флу­ид­ност, прак­тич­ност, за раз­ли­ку од по­не­кад ис­кљу­чи­во су­во­пар­них прав­них нор­ми. У скла­ду с тим, че­сто де­ла­ју и устав­ни су­до­ви или устав­ни са­ве­ти, као и аме­рич­ки Вр­хов­ни суд, те „прав­ним ме­ха­ни­зми­ма и спе­ци­фич­ном гип­ко­шћу по­ку­ша­ва­ју да бу­ду до­вољ­но гип­ки, ка­ко би од­го­во­ри­ли да­том дру­штве­но­по­ли­тич­ком пе­ри­о­ду, ко­ји се увек ви­ше или ма­ње пре­ли­је на пра­во, по­го­то­во оно устав­но. По­ме­ну­ће­мо са­мо за­бра­ну по­ли­тич­ких стра­на­ка у Не­мач­кој, те про­це­ну та­мо­шњег Устав­ног су­да да се на за­бра­ну не иде, иако су ис­пу­ње­ни фор­мал­ни усло­ви, те, на кра­ју ства­ра­ња кон­струк­ци­је, Ver­fas­sun­gsfe­in­dlich – угро­жа­ва­ју­ћи за устав, уме­сто Ver­fas­sun­gswi­drig – су­про­тан уста­ву. Раз­ло­зи ова­кве од­лу­ке су­штин­ски су па­ра­док­сал­но би­ли оно што и је­сте основ­на уло­га устав­ног су­да – очу­ва­ње уста­ва и устав­ног по­рет­ка. Та­ква од­лу­ка је би­ла ис­прав­на, са чи­ме се ве­ћин­ски сла­же и не­мач­ка устав­на док­три­на.

У та­квој сре­ди­ни, са та­квим при­ро­да­ма, ни­је јед­но­став­но ни­ко­ме, па ни устав­ном су­ду. То је ор­ган ко­ји би тре­ба­ло да на прав­ни на­чин ре­ша­ва, пре све­га, у сво­јој су­шти­ни, по­ли­тич­ке од­но­се нај­ви­ших др­жав­них ор­га­на, у окви­ру је­дин­стве­ног прав­ног по­рет­ка. Он сто­ји као бра­на, али и као сво­је­вр­сни усме­ри­вач, чак и по­ли­тич­ких про­це­са. Устав­ни суд или устав­ни са­вет исто­вре­ме­но мо­ра да бу­де из­ван и из­над по­ли­ти­ке, али и да је не­по­гре­ши­во осе­ћа. Фи­на је то игра пра­ва у по­ли­ти­ци и по­ли­ти­ке у пра­ву. Ујед­но, устав­ни суд је ко­лек­тив­ни ор­ган, па се и кроз сло­же­ност ње­го­вог са­ста­ва че­сто фи­но „пре­ла­ма­ју” од­го­ва­ра­ју­ћа не­са­гла­сна ми­шље­ња, као вид дру­га­чи­јих по­гле­да. За­пра­во, исто­риј­ски и упо­ред­но­прав­но гле­да­но, тра­жи се иде­ал­на фор­му­ла ка­ко устав­ни суд др­жа­ти по­да­ље од по­ли­ти­ке, али га не учи­ни­ти иму­ним на по­ли­ти­ку. Ре­ше­ња су број­на, али ни­јед­но ни­је иде­ал­но, као ка­ква ква­дра­ту­ра кру­га. Сто­га, кад се се­ти­мо на­ве­де­них на­ших на­ра­ви и уз то ви­ди­мо при­ро­ду и уло­гу устав­ног су­да или устав­ног са­ве­та, он­да мо­же­мо да раз­лу­чи­мо да у на­шем дру­штву ни­ко­ме ни­је ла­ко, па ни Устав­ном су­ду. Раз­у­ме се, увек оп­ста­је на­да да ће­мо би­ти спрем­ни се­бе да ме­ња­мо, да се, као др Ђор­ђе­вић и мо­ја ма­лен­кост, чу­је­мо и са­слу­ша­мо, али и да бу­де­мо по­сто­ја­ни и од­луч­ни у на­шим на­у­ми­ма, у оба слу­ча­ја без су­ви­шних из­ли­ва емо­ци­ја. Та­да ће се ство­ри­ти усло­ви да се у окви­ру си­сте­ма раз­ви­је де­мо­крат­ска по­ли­тич­ка кул­ту­ра, у окви­ру ко­је ће сви­ма на­ма, па и Устав­ном су­ду, би­ти лак­ше. До­тле је мо­жда не­кад те­шко, али и ва­жно да схва­ти­мо – не чи­ни срп­ски Устав­ни суд прак­тич­но ни­шта што не чи­не дру­ги европ­ски устав­ни су­до­ви, на­про­тив. По­не­кад је, ме­ђу­тим, те­шка спо­зна­ја да услед на­сле­ђа не­де­мо­крат­ског, јед­но­пар­тиј­ског си­сте­ма, сви ми са­да не­у­мит­но про­ла­зи­мо оно што су за­пад­не де­мо­кра­ти­је та­ко­ђе про­ла­зи­ле, али, услед не­што срећ­ни­је исто­ри­је, мно­го пре нас.

*Ви­ши на­уч­ни са­рад­ник, в. д. ди­рек­то­ра Ин­сти­ту­та за упо­ред­но пра­во

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа