Слике мафије

Полиција Србије управо је извела још једну серију хапшења осумњичених за велики привредни криминал и корупцију, серију која по броју ухапшених (24) и њиховом саставу (официри, лекари, високи чиновници Министарства одбранеи Министарства економије, бизнисмени) свакако има димензије спектакуларне.

То је, разуме се, била вест за насловне стране и ударне термине електронских медија, с добрим разлогом. Друго је, међутим, питање да ли успех полиције у још једном пресецању организованог криминала треба да нас радује или да нас жалости.

Има повода и за једно и за друго. Држава, у првом случају, показује своје правно лице: открива оне за које основано сумња да су кршили закон и приводи их правди. На судовима је онда да у доказном поступку провере ваљаност полицијских доказа и да, на крају, казнама покажу да се криминал не исплати.

У другом случају, учесталост откривања разних „организованих криминалних група” и на неочекиваним местима (Министарство одбране, државна управа) показује да су из неких разлога многи осокољени да пређу са оне стране закона. А вишак те врсте „храбрости” увек је индикатор да нешто није у реду са институцијама: или су сувише слабе, или постоје разлози за уверење да могу да буду манипулисане или заобиђене.

Показало се тиме да је својевремена победа у најодлучнијем покушају да се криминал у Србији пресече, акција „Сабља” спроведена после атентата на премијера Зорана Ђинђића, била само привремена. Упражњени терен релативно брзо је попуњен, а „злочиначка удружења” никла су и тамо где их пре није било.

У најновијим акцијама полиција нас је, међутим, поштедела присуства камера као сведока њене одлучности и моћи, снимака хапшења који су осумњиченима унапред пресуђивали и при том их непотребно понижавали. Сетимо се само одвођења Џајића и Цветковића, или још свежих „акционих” снимака привођења Албанаца са југа Србије.

Одустајање од камера „које су се случајно затекле” засигурно је корак ка приближавању нормама цивилизованог света и доследнијем поштовању „претпоставке невиности”. Да ли је, међутим, та норма прекршена и поделом фотографија ухапшених, у том моменту само „осумњичених”, медијима?

Објавила их је и „Политика”, као и све друге новине, са извесном нелагодом додуше, јер шта ако се на суду не потврди да су „мафијаши”, а ми смо их као такве већ „овековечили”? Експерти које смо консултовали кажу нам да због тога ипак нисмо у етичком офсајду: пренели смо само извештај државног органа и нисмо изоставили придев „осумњичени”.

Није ли на полицији да у овом погледу буде уздржанија? Она јесте урадила свој део посла, уверена да га је урадила добро, али у то ћемо бити сигурни тек на крају (судског) пута.