Сцена је место на коме сам пронашла себе

Марија Јелић је међународно афирмисани драмски сопран, препознатљива по снажном, богатом и волуминозном гласу, сјајној техници и великој сценској снази. Наступала је на значајним европским и светским сценама, укључујући солистички концерт у Карнеги Холу, као и у многобројним оперским продукцијама и концертима у преко 25 земаља укључујући Италију, Немачку, Аустрију, Израел, САД, Кину, Јужну Кореју, Аргентину, Мексико. Сарадње са реномираним симфонијским оркестрима и диригентима, као и учешће у међународним гала програмима уз уметнике светске оперске сцене, међу којима је и Плацидо Доминго, додатно су учврстиле њен уметнички кредибилитет на глобалном нивоу, а спада и у најуспешније личности из Србије по критеријумима Oxford Worlwide Pressa.

Овог маја Марија ће се поклонити београдској публици на концерту THE 3 заједно са певачицом Леном Ковачевић и глумицом Јеленом Гавриловић, а у разговору за Политику онлајн говори о својим почецима и како се данас осећа у својој кожи.

Када сте први пут осетили да је опера ваш животни позив и да је сцена место где се најбоље изражавате? Да ли се сећате тренутка када сте први пут стали на велику сцену и шта сте тада осетили?

Када сам први пут стала на оперску сцену, тумачећи улогу Барбарине у „Фигаровој женидби”, осетила сам нешто што је било више од саме изведбе, као да сам закорачила у простор у ком се човек истовремено губи и проналази. Тада сам схватила да опера није само уметност, већ позив који тражи потпуно предавање: одрицање од лакоће, од сигурности, од свакодневног, у корист нечег дубљег и трајнијег. На сцени, свака емоција постаје огољена, свака мисао добија свој глас, а човек учи да кроз туђе приче открива сопствену истину. Управо у том прожимању лепоте и напора, дисциплине и слободе, схватила сам да је опера пут који није увек лак, али је дубоко смислен, пут на ком се уметност и живот непрестано огледају једно у другом.

Који су били највећи изазови на вашем путу од музичког образовања до професионалне каријере?

Рад на музичком напредовању је свакодневан и никада не престаје. Ако желите да се истински бавите овим позивом, неопходно је да стално радите на себи, да преиспитујете своје могућности и да тежите усавршавању, без обзира на ниво на ком се налазите. У том процесу је од пресудног значаја имати „друго ухо”, некога ко вас слуша објективније него што ви сами себе можете, ко уме да препозна и оно што је добро, али и оно што захтева додатни рад. Изазова је било много: од оспоравања и саплитања, до различитих препрека које се јављају на путу. И нису ограничени само на једну средину,  са њима се сусрећете и код нас и у свету. Ипак, како се пењете ка врху, постаје јасно да су такве ситуације готово неизбежан део пута. Оне вас обликују, тестирају вашу снагу и одлучност. Зато је најважније остати доследан себи, својим вредностима и уметничком изразу. У тренуцима сумње и умора, управо та унутрашња доследност постаје ослонац. Не посустати значи веровати у свој пут, чак и онда када је најтеже,  јер управо та истрајност прави разлику између оних који одустају и оних који заиста стигну тамо где су кренули.

Која улога вам је до сада била најемотивнија или најзахтевнија и зашто?

Имала сам ту срећу да већ са 33 године отпевам велики број главних улога, од Мими, Тоске, Батерфлај и Сестре Анђелике, до Аиде, Леоноре у „Трубадуру”, Сантуце у „Кавалерији рустикани”, Неде у „Пајацима”, Грофице у „Фигаровој женидби”, Мадалене у „Андреа Шенијеу”, Јудите у „Замку Модробрадог”, и многих других. Свака од ових улога носи сопствену тежину, комплексност и јединствену емоционалну палету. У свакој од њих постоји део људске природе са којим можемо да се поистоветимо било да је то љубав, страдање, снага, сумња или жртва. Управо кроз тај процес улажења у лик, кроз разумевање његове психе и осећања, уметник не само да гради улогу, већ и открива нове слојеве сопствене личности. Лепота овог позива лежи управо у томе што нас свака улога мења и обликује. Како растемо као уметници, тако сазревамо и као људи,  учимо да осећамо дубље, да разумемо шире и да изразимо оно што је често тешко изговорити речима. Опера нам, на тај начин, омогућава да кроз музику проживимо читав спектар људског искуства, чинећи сваки нови сусрет са улогом истовремено и уметничким и личним путовањем.

Опера често тражи велику физичку и психичку дисциплину. Како изгледа један ваш типичан дан када се припремате за наступ?

Немам посебне ритуале пред наступ. У зависности од тога шта певам, разликује се и моје упевавање, као и то да ли тог дана уопште вежбам. Ипак, цео дан настојим да посветим одмору и психолошкој припреми, јер је унутрашња концентрација подједнако важна као и вокална спремност. Физичка активност и спорт су ми од велике помоћи,  не само зато што доприносе општем стању организма, већ и зато што се тада осећам боље, стабилније и спремније. Када је тело активно и уравнотежено, и само певање постаје слободније, а ангажман целог тела потпунији и природнији. Сам дан наступа обележава и постепено улажење у лик: размишљање о његовим емоцијама, мотивима, ситним детаљима који га чине живим. Тај процес је тих и унутрашњи, али управо он омогућава да на сцени све делује истинито и проживљено.

Колико је важно разумети лик који певате и колико глума утиче на интерпретацију једне оперске арије?

- То је, у суштини, најважније. Разумевање опере као целине, дубоко сагледавање лика, односа између ликова, као и јасна градација од првог до последњег чина, све су то темељи без којих опера губи своју праву суштину. Уз то, глумачка интерпретација и енергија коју уметник доноси на сцену дају живот музици и чине да публика не само слуша, већ и истински проживи причу.

И када изводим арије на концертима, мој приступ остаје исти као и у оперским продукцијама. Свака арија је за мене мали драмски свет за себе, који захтева пуну посвећеност, разумевање и емоционалну искреност,  јер само тако музика може да допре до публике на најдубљем нивоу.

Да ли постоји композитор чија музика вам посебно лежи и у којој се осећате најприродније?

То је Пучини. Код њега је свака фраза емоција за себе, сваки тон носи тежину и значење, као да је пажљиво извајан да директно дотакне душу. Његова музика дише са певачем,  писана је за глас на начин који је истовремено природан, подржан и изузетно изражајан, омогућавајући уметнику да се у потпуности отвори и препусти емоцији. У Пучинијевим делима не постоји ништа сувишно: све је у служби драме и унутрашњег света лика. Управо зато је изазов, али и привилегија тумачити његову музику,  јер захтева потпуну искреност и способност да се свака нијанса осети и пренесе публици. Имам утисак да његову музику најдубље осећам и разумем. У том звуку, у тим линијама, проналазим простор у ком могу најискреније да се изразим, где се техника и емоција спајају у једно, а уметност постаје чисто проживљено искуство.

Како публика данас реагује на оперу и шта мислите да је потребно да се ова уметност приближи млађим генерацијама?

Публика данас на оперу реагује веома емотивно када јој се она представи на прави начин. Иако често постоји предрасуда да је опера „далека” или резервисана за уски круг људи, искуство показује да, када се публика истински повеже са причом и емоцијом, реакције постају снажне и непосредне. Људске теме које опера нос (љубав, страдање, страст, жртва) универзалне су и разумљиве свима, без обзира на време у ком живимо. Да би се опера приближила млађим генерацијама, важно је пре свега срушити ту баријеру дистанце. Потребно је више отворености, савремених приступа у режији и продукцији, али без губитка суштине дела. Такође, едукација игра велику улогу - упознавање младих са опером кроз школе, радионице и приступачније формате може пробудити њихову радозналост и интересовање. Сматрам да је кључ у искрености и енергији коју извођачи доносе на сцену. Када је израз аутентичан и када публика осети да је оно што се дешава на сцени истинито, године престају да буду важне. Тада опера престаје да буде „стара уметност” и постаје живо, снажно искуство које може да дотакне свакога.

Многи кажу да је глас сопрана „најближи емоцијама”. Како ви доживљавате ту снагу гласа?

Генерално сам мишљења да свака врста гласа има своју чар и посебност. Не постоји „идеалан” глас у апсолутном смислу, постоји само онај који је истинит. Верујем да глас који је у потпуности искрен и продуховљен природно долази до слушаоца и буди емоције на најдубљем нивоу. Све што је површно или наметнуто остаје на нивоу чисте глуме и брзо се заборавља. Суштина није у спољашњем утиску, већ у унутрашњој истини коју уметник носи и преноси. Када певате из тог места искрености, тада ваш глас постаје средство које може да дотакне друге, да у њима пробуди осећања која имају значај и трајање. Прави циљ је управо то, да оставите траг, не само техником, већ емоцијом. Јер публика ће увек памтити оно што је осетила, много више него оно што је само чула.

Колико је важно чувати глас и које навике су за вас постале неизоставан део свакодневице?

Чување здравља постало је један од највећих изазова савременог човека. У брзом и захтевном начину живота, лако је занемарити сопствене границе, али управо је брига о себи предуслов за свако дугорочно трајање, посебно у уметности. Глас је изузетно деликатан инструмент, он није нешто спољашње што можемо заменити, већ део нас самих. Зато захтева пажњу, стрпљење и меру. Важно је не преоптерећивати га, ослушкивати сигнале које нам тело шаље и неговати га кроз правилан рад и одмор. Очување гласа није само техничко питање, већ и питање свести о сопственим могућностима и одговорности према дару који имамо. Само тако глас може да траје, да се развија и да остане средство истинског уметничког израза.

Да ли имате ритуал пре изласка на сцену?

Мој ритуал је једноставан: увек се помолим и онда изађем на сцену. У том кратком тренутку молитве проналазим мир, сабраност и унутрашњу снагу која ми је потребна да се у потпуности препустим ономе што ме чека пред публиком. Тај тренутак за мене није само навика, већ начин да се повежем са собом, да умирим мисли и да на сцену изађем искрено и чистог срца. После тога, све препуштам музици и тренутку.

Ко су били ваши највећи узори у свету опере и шта сте од њих научили?

Ценим све колеге, и старије и млађе, као и оне који, нажалост, више нису међу нама. Свако од њих носи нешто јединствено, неку врсту искуства, израза или уметничке истине из које се може учити. Увек верујем да у сваком уметнику можете пронаћи бар један детаљ који ће вас инспирисати, покренути или вам отворити нову перспективу. У том смислу, немам једног узора коме тежим да будем слична. Више ме привлачи разноликост,  волим да слушам и посматрам различите певаче, различите интерпретације и приступе. Управо у тој ширини налазим простор за сопствени развој. Учити од других не значи копирати, већ разумети, упијати и кроз то градити сопствени уметнички идентитет. Сматрам да је то најискренији пут,  бити отворен, радознао и спреман да се непрестано мењате и растете кроз све што видите и чујете.

Колико је путовање и рад у различитим срединама обогатило вашу уметност?

Имала сам ту срећу да наступам у више од 25 земаља и да сарађујем са различитим диригентима, оперским ансамблима и певачима. Свака од тих средина доноси нову енергију, другачији приступ музици и посебан уметнички сензибилитет, што је за једног уметника непроцењиво искуство. Та разноликост вас непрестано подстиче да излазите из оквира познатог, да се прилагођавате, учите и растете. Управо тај процес вас тера да сваког дана будете бољи,  не само технички, већ и у уметничком и људском смислу. И добри и негативни коментари имају своју вредност. Похвале вам дају ветар у леђа и потврду да сте на добром путу, док критике, када се прихвате на прави начин, постају снажан покретач за даље усавршавање. Све то заједно гради зрелост и сигурност на сцени, али и свест да је уметнички пут процес који траје и који увек тражи нови корак напред.

Шта публика најчешће не зна о животу оперских певача?

Публика често не зна колико је овај посао тежак и исцрпљујући, а истовремено и колико је на крају леп и испуњавајући. На сцени све делује лако и природно, али иза тога стоје године рада, одрицања и непрестаног усавршавања. Сваки пут када изађем пред публику, трудим се да дам целу своју енергију и да поделим нешто најискреније,  своје срце. Управо у томе лежи суштина овог позива: у размени између уметника и слушаоца, у тренутку када музика постаје заједничко искуство. Пут до сазревања уметника је дуг и захтеван у сваком смислу. Потребно је много времена, труда и унутрашње снаге да би се изградио глас, техника и уметничка личност. Често се не види колико је рада уложено да би се отпевала једна арија или изнела читава оперска представа. Али управо тај невидљиви део, све што остаје иза сцене, даје вредност ономе што публика на крају чује и доживи.

Да ли постоји улога коју сањате да једног дана отпевате?

Слободно могу да кажем да су ми улоге долазиле у тренуцима када сам за њих била спремна и када је требало да се појаве у мом уметничком путу. Верујем да свака улога има своје време и да се ништа не дешава случајно, већ онда када уметник може да јој одговори на прави начин. Зато настојим да ослушкујем „знакове поред пута” и да са радошћу прихватам сваку прилику која се појави. Та отвореност према новим изазовима доноси посебну врсту узбуђења, али и одговорности. У већини случајева, нове улоге су до мене долазиле кроз понуде, што доживљавам као потврду да је мој рад препознат и да сам у датом тренутку била спремна за следећи корак. Управо такав природан ток даје ми сигурност да идем путем који је за мене исправан.

Како изгледа тренутак када се завеса спусти, а емоције после наступа још увек трају?

-Тада углавном почиње онај други део представе, који се одиграва у нама самима. Када останете сами у соби после наступа, испуњени емоцијама, почиње преиспитивање, шта је могло бити боље, да ли је било грешака и зашто, где се појавио страх или несигурност и шта је узрок томе. То је један тих, али веома важан процес у ком се уметник суочава са собом, без улепшавања. Управо у тим тренуцима настаје прави напредак, јер схватате на чему треба да радите да би следећа представа била још боља и сигурнија. Ја обично те утиске и запажања записујем. То ми помаже да јасно видим свој пут даље, да конкретизујем циљеве и да свесно радим на сваком наредном кораку. Тако свака представа, поред тога што је завршена прича, постаје и почетак нечег новог.

Шта бисте поручили младим певачима који сањају да једног дана постану оперски солисти?

Да верују у себе, чак и онда када нико други у њих не верује. Ако искрено воле то што раде, та љубав ће их водити и, пре или касније, довести до успеха. Овај пут није лак, он је пун изазова, сумњи и преиспитивања,  али управо кроз њега човек највише научи о себи и помери сопствене границе. И сама сам много пута помислила да нешто нећу успети, да су препреке превелике. Али дубоко у себи сам знала да морам да наставим даље. Управо та упорност и спремност да се иде напред, упркос страху, прави разлику. Срећа, на крају, заиста прати храбре,  оне који не одустају, који верују у свој пут и који су спремни да се за њега изборе.

Шта вас данас, после свих успеха, и даље највише инспирише у музици?

Чиста емоција и сазнање да звуком најлакше можемо допрети до туђег срца,  то је моја инспирација. У том невидљивом, али снажном простору који музика ствара, налази се суштина свега што радим. Верујем да је управо звук најдиректнији пут до емоције, јер заобилази разум и говори језиком који сви разумемо. Када је тај израз искрен, он проналази свој пут до слушаоца и оставља траг који се не заборавља. У томе налазим смисао и покретачку снагу,  у могућности да кроз музику дотакнем нечију душу и поделим нешто истинско и дубоко.