Scena je mesto na kome sam pronašla sebe

Marija Jelić je međunarodno afirmisani dramski sopran, prepoznatljiva po snažnom, bogatom i voluminoznom glasu, sjajnoj tehnici i velikoj scenskoj snazi. Nastupala je na značajnim evropskim i svetskim scenama, uključujući solistički koncert u Karnegi Holu, kao i u mnogobrojnim operskim produkcijama i koncertima u preko 25 zemalja uključujući Italiju, Nemačku, Austriju, Izrael, SAD, Kinu, Južnu Koreju, Argentinu, Meksiko. Saradnje sa renomiranim simfonijskim orkestrima i dirigentima, kao i učešće u međunarodnim gala programima uz umetnike svetske operske scene, među kojima je i Placido Domingo, dodatno su učvrstile njen umetnički kredibilitet na globalnom nivou, a spada i u najuspešnije ličnosti iz Srbije po kriterijumima Oxford Worlwide Pressa.

Ovog maja Marija će se pokloniti beogradskoj publici na koncertu THE 3 zajedno sa pevačicom Lenom Kovačević i glumicom Jelenom Gavrilović, a u razgovoru za Politiku onlajn govori o svojim počecima i kako se danas oseća u svojoj koži.

Kada ste prvi put osetili da je opera vaš životni poziv i da je scena mesto gde se najbolje izražavate? Da li se sećate trenutka kada ste prvi put stali na veliku scenu i šta ste tada osetili?

Kada sam prvi put stala na opersku scenu, tumačeći ulogu Barbarine u „Figarovoj ženidbi”, osetila sam nešto što je bilo više od same izvedbe, kao da sam zakoračila u prostor u kom se čovek istovremeno gubi i pronalazi. Tada sam shvatila da opera nije samo umetnost, već poziv koji traži potpuno predavanje: odricanje od lakoće, od sigurnosti, od svakodnevnog, u korist nečeg dubljeg i trajnijeg. Na sceni, svaka emocija postaje ogoljena, svaka misao dobija svoj glas, a čovek uči da kroz tuđe priče otkriva sopstvenu istinu. Upravo u tom prožimanju lepote i napora, discipline i slobode, shvatila sam da je opera put koji nije uvek lak, ali je duboko smislen, put na kom se umetnost i život neprestano ogledaju jedno u drugom.

Koji su bili najveći izazovi na vašem putu od muzičkog obrazovanja do profesionalne karijere?

Rad na muzičkom napredovanju je svakodnevan i nikada ne prestaje. Ako želite da se istinski bavite ovim pozivom, neophodno je da stalno radite na sebi, da preispitujete svoje mogućnosti i da težite usavršavanju, bez obzira na nivo na kom se nalazite. U tom procesu je od presudnog značaja imati „drugo uho”, nekoga ko vas sluša objektivnije nego što vi sami sebe možete, ko ume da prepozna i ono što je dobro, ali i ono što zahteva dodatni rad. Izazova je bilo mnogo: od osporavanja i saplitanja, do različitih prepreka koje se javljaju na putu. I nisu ograničeni samo na jednu sredinu,  sa njima se susrećete i kod nas i u svetu. Ipak, kako se penjete ka vrhu, postaje jasno da su takve situacije gotovo neizbežan deo puta. One vas oblikuju, testiraju vašu snagu i odlučnost. Zato je najvažnije ostati dosledan sebi, svojim vrednostima i umetničkom izrazu. U trenucima sumnje i umora, upravo ta unutrašnja doslednost postaje oslonac. Ne posustati znači verovati u svoj put, čak i onda kada je najteže,  jer upravo ta istrajnost pravi razliku između onih koji odustaju i onih koji zaista stignu tamo gde su krenuli.

Koja uloga vam je do sada bila najemotivnija ili najzahtevnija i zašto?

Imala sam tu sreću da već sa 33 godine otpevam veliki broj glavnih uloga, od Mimi, Toske, Baterflaj i Sestre Anđelike, do Aide, Leonore u „Trubaduru”, Santuce u „Kavaleriji rustikani”, Nede u „Pajacima”, Grofice u „Figarovoj ženidbi”, Madalene u „Andrea Šenijeu”, Judite u „Zamku Modrobradog”, i mnogih drugih. Svaka od ovih uloga nosi sopstvenu težinu, kompleksnost i jedinstvenu emocionalnu paletu. U svakoj od njih postoji deo ljudske prirode sa kojim možemo da se poistovetimo bilo da je to ljubav, stradanje, snaga, sumnja ili žrtva. Upravo kroz taj proces ulaženja u lik, kroz razumevanje njegove psihe i osećanja, umetnik ne samo da gradi ulogu, već i otkriva nove slojeve sopstvene ličnosti. Lepota ovog poziva leži upravo u tome što nas svaka uloga menja i oblikuje. Kako rastemo kao umetnici, tako sazrevamo i kao ljudi,  učimo da osećamo dublje, da razumemo šire i da izrazimo ono što je često teško izgovoriti rečima. Opera nam, na taj način, omogućava da kroz muziku proživimo čitav spektar ljudskog iskustva, čineći svaki novi susret sa ulogom istovremeno i umetničkim i ličnim putovanjem.

Opera često traži veliku fizičku i psihičku disciplinu. Kako izgleda jedan vaš tipičan dan kada se pripremate za nastup?

Nemam posebne rituale pred nastup. U zavisnosti od toga šta pevam, razlikuje se i moje upevavanje, kao i to da li tog dana uopšte vežbam. Ipak, ceo dan nastojim da posvetim odmoru i psihološkoj pripremi, jer je unutrašnja koncentracija podjednako važna kao i vokalna spremnost. Fizička aktivnost i sport su mi od velike pomoći,  ne samo zato što doprinose opštem stanju organizma, već i zato što se tada osećam bolje, stabilnije i spremnije. Kada je telo aktivno i uravnoteženo, i samo pevanje postaje slobodnije, a angažman celog tela potpuniji i prirodniji. Sam dan nastupa obeležava i postepeno ulaženje u lik: razmišljanje o njegovim emocijama, motivima, sitnim detaljima koji ga čine živim. Taj proces je tih i unutrašnji, ali upravo on omogućava da na sceni sve deluje istinito i proživljeno.

Koliko je važno razumeti lik koji pevate i koliko gluma utiče na interpretaciju jedne operske arije?

- To je, u suštini, najvažnije. Razumevanje opere kao celine, duboko sagledavanje lika, odnosa između likova, kao i jasna gradacija od prvog do poslednjeg čina, sve su to temelji bez kojih opera gubi svoju pravu suštinu. Uz to, glumačka interpretacija i energija koju umetnik donosi na scenu daju život muzici i čine da publika ne samo sluša, već i istinski proživi priču.

I kada izvodim arije na koncertima, moj pristup ostaje isti kao i u operskim produkcijama. Svaka arija je za mene mali dramski svet za sebe, koji zahteva punu posvećenost, razumevanje i emocionalnu iskrenost,  jer samo tako muzika može da dopre do publike na najdubljem nivou.

Da li postoji kompozitor čija muzika vam posebno leži i u kojoj se osećate najprirodnije?

To je Pučini. Kod njega je svaka fraza emocija za sebe, svaki ton nosi težinu i značenje, kao da je pažljivo izvajan da direktno dotakne dušu. Njegova muzika diše sa pevačem,  pisana je za glas na način koji je istovremeno prirodan, podržan i izuzetno izražajan, omogućavajući umetniku da se u potpunosti otvori i prepusti emociji. U Pučinijevim delima ne postoji ništa suvišno: sve je u službi drame i unutrašnjeg sveta lika. Upravo zato je izazov, ali i privilegija tumačiti njegovu muziku,  jer zahteva potpunu iskrenost i sposobnost da se svaka nijansa oseti i prenese publici. Imam utisak da njegovu muziku najdublje osećam i razumem. U tom zvuku, u tim linijama, pronalazim prostor u kom mogu najiskrenije da se izrazim, gde se tehnika i emocija spajaju u jedno, a umetnost postaje čisto proživljeno iskustvo.

Kako publika danas reaguje na operu i šta mislite da je potrebno da se ova umetnost približi mlađim generacijama?

Publika danas na operu reaguje veoma emotivno kada joj se ona predstavi na pravi način. Iako često postoji predrasuda da je opera „daleka” ili rezervisana za uski krug ljudi, iskustvo pokazuje da, kada se publika istinski poveže sa pričom i emocijom, reakcije postaju snažne i neposredne. Ljudske teme koje opera nos (ljubav, stradanje, strast, žrtva) univerzalne su i razumljive svima, bez obzira na vreme u kom živimo. Da bi se opera približila mlađim generacijama, važno je pre svega srušiti tu barijeru distance. Potrebno je više otvorenosti, savremenih pristupa u režiji i produkciji, ali bez gubitka suštine dela. Takođe, edukacija igra veliku ulogu - upoznavanje mladih sa operom kroz škole, radionice i pristupačnije formate može probuditi njihovu radoznalost i interesovanje. Smatram da je ključ u iskrenosti i energiji koju izvođači donose na scenu. Kada je izraz autentičan i kada publika oseti da je ono što se dešava na sceni istinito, godine prestaju da budu važne. Tada opera prestaje da bude „stara umetnost” i postaje živo, snažno iskustvo koje može da dotakne svakoga.

Mnogi kažu da je glas soprana „najbliži emocijama”. Kako vi doživljavate tu snagu glasa?

Generalno sam mišljenja da svaka vrsta glasa ima svoju čar i posebnost. Ne postoji „idealan” glas u apsolutnom smislu, postoji samo onaj koji je istinit. Verujem da glas koji je u potpunosti iskren i produhovljen prirodno dolazi do slušaoca i budi emocije na najdubljem nivou. Sve što je površno ili nametnuto ostaje na nivou čiste glume i brzo se zaboravlja. Suština nije u spoljašnjem utisku, već u unutrašnjoj istini koju umetnik nosi i prenosi. Kada pevate iz tog mesta iskrenosti, tada vaš glas postaje sredstvo koje može da dotakne druge, da u njima probudi osećanja koja imaju značaj i trajanje. Pravi cilj je upravo to, da ostavite trag, ne samo tehnikom, već emocijom. Jer publika će uvek pamtiti ono što je osetila, mnogo više nego ono što je samo čula.

Koliko je važno čuvati glas i koje navike su za vas postale neizostavan deo svakodnevice?

Čuvanje zdravlja postalo je jedan od najvećih izazova savremenog čoveka. U brzom i zahtevnom načinu života, lako je zanemariti sopstvene granice, ali upravo je briga o sebi preduslov za svako dugoročno trajanje, posebno u umetnosti. Glas je izuzetno delikatan instrument, on nije nešto spoljašnje što možemo zameniti, već deo nas samih. Zato zahteva pažnju, strpljenje i meru. Važno je ne preopterećivati ga, osluškivati signale koje nam telo šalje i negovati ga kroz pravilan rad i odmor. Očuvanje glasa nije samo tehničko pitanje, već i pitanje svesti o sopstvenim mogućnostima i odgovornosti prema daru koji imamo. Samo tako glas može da traje, da se razvija i da ostane sredstvo istinskog umetničkog izraza.

Da li imate ritual pre izlaska na scenu?

Moj ritual je jednostavan: uvek se pomolim i onda izađem na scenu. U tom kratkom trenutku molitve pronalazim mir, sabranost i unutrašnju snagu koja mi je potrebna da se u potpunosti prepustim onome što me čeka pred publikom. Taj trenutak za mene nije samo navika, već način da se povežem sa sobom, da umirim misli i da na scenu izađem iskreno i čistog srca. Posle toga, sve prepuštam muzici i trenutku.

Ko su bili vaši najveći uzori u svetu opere i šta ste od njih naučili?

Cenim sve kolege, i starije i mlađe, kao i one koji, nažalost, više nisu među nama. Svako od njih nosi nešto jedinstveno, neku vrstu iskustva, izraza ili umetničke istine iz koje se može učiti. Uvek verujem da u svakom umetniku možete pronaći bar jedan detalj koji će vas inspirisati, pokrenuti ili vam otvoriti novu perspektivu. U tom smislu, nemam jednog uzora kome težim da budem slična. Više me privlači raznolikost,  volim da slušam i posmatram različite pevače, različite interpretacije i pristupe. Upravo u toj širini nalazim prostor za sopstveni razvoj. Učiti od drugih ne znači kopirati, već razumeti, upijati i kroz to graditi sopstveni umetnički identitet. Smatram da je to najiskreniji put,  biti otvoren, radoznao i spreman da se neprestano menjate i rastete kroz sve što vidite i čujete.

Koliko je putovanje i rad u različitim sredinama obogatilo vašu umetnost?

Imala sam tu sreću da nastupam u više od 25 zemalja i da sarađujem sa različitim dirigentima, operskim ansamblima i pevačima. Svaka od tih sredina donosi novu energiju, drugačiji pristup muzici i poseban umetnički senzibilitet, što je za jednog umetnika neprocenjivo iskustvo. Ta raznolikost vas neprestano podstiče da izlazite iz okvira poznatog, da se prilagođavate, učite i rastete. Upravo taj proces vas tera da svakog dana budete bolji,  ne samo tehnički, već i u umetničkom i ljudskom smislu. I dobri i negativni komentari imaju svoju vrednost. Pohvale vam daju vetar u leđa i potvrdu da ste na dobrom putu, dok kritike, kada se prihvate na pravi način, postaju snažan pokretač za dalje usavršavanje. Sve to zajedno gradi zrelost i sigurnost na sceni, ali i svest da je umetnički put proces koji traje i koji uvek traži novi korak napred.

Šta publika najčešće ne zna o životu operskih pevača?

Publika često ne zna koliko je ovaj posao težak i iscrpljujući, a istovremeno i koliko je na kraju lep i ispunjavajući. Na sceni sve deluje lako i prirodno, ali iza toga stoje godine rada, odricanja i neprestanog usavršavanja. Svaki put kada izađem pred publiku, trudim se da dam celu svoju energiju i da podelim nešto najiskrenije,  svoje srce. Upravo u tome leži suština ovog poziva: u razmeni između umetnika i slušaoca, u trenutku kada muzika postaje zajedničko iskustvo. Put do sazrevanja umetnika je dug i zahtevan u svakom smislu. Potrebno je mnogo vremena, truda i unutrašnje snage da bi se izgradio glas, tehnika i umetnička ličnost. Često se ne vidi koliko je rada uloženo da bi se otpevala jedna arija ili iznela čitava operska predstava. Ali upravo taj nevidljivi deo, sve što ostaje iza scene, daje vrednost onome što publika na kraju čuje i doživi.

Da li postoji uloga koju sanjate da jednog dana otpevate?

Slobodno mogu da kažem da su mi uloge dolazile u trenucima kada sam za njih bila spremna i kada je trebalo da se pojave u mom umetničkom putu. Verujem da svaka uloga ima svoje vreme i da se ništa ne dešava slučajno, već onda kada umetnik može da joj odgovori na pravi način. Zato nastojim da osluškujem „znakove pored puta” i da sa radošću prihvatam svaku priliku koja se pojavi. Ta otvorenost prema novim izazovima donosi posebnu vrstu uzbuđenja, ali i odgovornosti. U većini slučajeva, nove uloge su do mene dolazile kroz ponude, što doživljavam kao potvrdu da je moj rad prepoznat i da sam u datom trenutku bila spremna za sledeći korak. Upravo takav prirodan tok daje mi sigurnost da idem putem koji je za mene ispravan.

Kako izgleda trenutak kada se zavesa spusti, a emocije posle nastupa još uvek traju?

-Tada uglavnom počinje onaj drugi deo predstave, koji se odigrava u nama samima. Kada ostanete sami u sobi posle nastupa, ispunjeni emocijama, počinje preispitivanje, šta je moglo biti bolje, da li je bilo grešaka i zašto, gde se pojavio strah ili nesigurnost i šta je uzrok tome. To je jedan tih, ali veoma važan proces u kom se umetnik suočava sa sobom, bez ulepšavanja. Upravo u tim trenucima nastaje pravi napredak, jer shvatate na čemu treba da radite da bi sledeća predstava bila još bolja i sigurnija. Ja obično te utiske i zapažanja zapisujem. To mi pomaže da jasno vidim svoj put dalje, da konkretizujem ciljeve i da svesno radim na svakom narednom koraku. Tako svaka predstava, pored toga što je završena priča, postaje i početak nečeg novog.

Šta biste poručili mladim pevačima koji sanjaju da jednog dana postanu operski solisti?

Da veruju u sebe, čak i onda kada niko drugi u njih ne veruje. Ako iskreno vole to što rade, ta ljubav će ih voditi i, pre ili kasnije, dovesti do uspeha. Ovaj put nije lak, on je pun izazova, sumnji i preispitivanja,  ali upravo kroz njega čovek najviše nauči o sebi i pomeri sopstvene granice. I sama sam mnogo puta pomislila da nešto neću uspeti, da su prepreke prevelike. Ali duboko u sebi sam znala da moram da nastavim dalje. Upravo ta upornost i spremnost da se ide napred, uprkos strahu, pravi razliku. Sreća, na kraju, zaista prati hrabre,  one koji ne odustaju, koji veruju u svoj put i koji su spremni da se za njega izbore.

Šta vas danas, posle svih uspeha, i dalje najviše inspiriše u muzici?

Čista emocija i saznanje da zvukom najlakše možemo dopreti do tuđeg srca,  to je moja inspiracija. U tom nevidljivom, ali snažnom prostoru koji muzika stvara, nalazi se suština svega što radim. Verujem da je upravo zvuk najdirektniji put do emocije, jer zaobilazi razum i govori jezikom koji svi razumemo. Kada je taj izraz iskren, on pronalazi svoj put do slušaoca i ostavlja trag koji se ne zaboravlja. U tome nalazim smisao i pokretačku snagu,  u mogućnosti da kroz muziku dotaknem nečiju dušu i podelim nešto istinsko i duboko.