Зашто САД сметају „око­ви” НАТО-а

НА­ТО се на­ла­зи на пре­крет­ни­ци. Не­спо­ра­зу­ми за­че­ти вид­ном не­до­след­но­шћу уну­тар Али­јан­се, ка­да је реч о де­ша­ва­њи­ма у Укра­ји­ни, не­кон­тро­ли­са­ном ши­ре­њу, прет­ња­ма о оба­ве­зном по­ди­за­њу це­не члан­ства на чак пет од­сто го­ди­шњег БДП-а, од­би­ја­њем по­др­шке САД и Изра­е­ла у ра­ту про­тив Ира­на... Све ово уве­ли­ко пре­пла­вљу­је удар­не тер­ми­не ме­ди­ја на За­па­ду. Уче­ста­ле из­ја­ве аме­рич­ког пред­сед­ни­ка До­нал­да Трам­па о сма­ње­њу уло­ге ње­го­ве зе­мље у Али­јан­си, па и мо­гу­ћег пот­пу­ног из­ла­ска из ње, са­мо су до­дат­но до­ли­ле уље на већ раз­бук­та­ли пла­мен.

Али ни­је са­мо европ­ска нео­д­луч­ност оно што ис­ка­зу­је не­моћ НА­ТО-а. На­и­ме, ја­сно је да су се при­о­ри­те­ти са­ве­за уве­ли­ко из­ме­сти­ли из до­са­да­шњег фо­ку­са. Ру­си­ја, ко­ја је од кра­ја Дру­гог свет­ског ра­та (пр­во као Со­вјет­ски Са­вез) на За­па­ду сло­ви­ла за глав­ну прет­њу, из­гле­да да је из­гу­би­ла тај оре­ол. Иако је у ме­ђу­вре­ме­ну по­вра­ти­ла, по све­му су­де­ћи, ре­спек­та­бил­ну вој­ну моћ.

И не са­мо то. Па­жња усме­ре­на на Ки­ну као кључ­ног про­тив­ни­ка у 21. ве­ку спла­сла је по­сле нај­но­ви­јих де­ша­ва­ња на Бли­ском ис­то­ку. Глад за енер­ген­ти­ма по­ка­за­ла се као оруж­је моћ­ни­је од свих ра­кет­них ка­па­ци­те­та. Де­це­ни­ја­ма не­у­ни­шти­ви гло­бал­ни без­бед­но­сни си­стем ко­ји су ство­ри­ли и стро­го кон­тро­ли­са­ли у Ва­шинг­то­ну по­чео је да пу­ца по свим ша­во­ви­ма. И што је нај­ин­те­ре­сант­ни­је, на­чео га је Изра­ел, ина­че и сам про­дукт Ва­шинг­то­на.

На­и­ме, пре­ма ми­шље­њу не­дав­но пен­зи­о­ни­са­ног ди­рек­то­ра На­ци­о­нал­ног цен­тра за бор­бу про­тив те­ро­ри­зма Вла­де САД Џоа Кен­та, ствар­ни раз­лог из­ја­ва о мо­гу­ћем из­ла­ску САД из НА­ТО-а ни­је по­ве­зан са од­но­си­ма са европ­ским са­ве­зни­ци­ма. „Пра­ви мо­тив та­квог по­те­за ле­жи у то­ме да би, у слу­ча­ју ра­та из­ме­ђу Изра­е­ла и Тур­ске, Сје­ди­ње­не Др­жа­ве мо­гле не­сме­та­но да ста­ну на стра­ну Изра­е­ла, по­што ви­ше не би би­ле ве­за­не оба­ве­за­ма из Се­вер­но­а­тлант­ског уго­во­ра”. Под­се­ти­мо, Изра­ел, за раз­ли­ку од Тур­ске, ни­је зва­нич­на чла­ни­ца Али­јан­се.

По­вра­так До­нал­да Трам­па у Бе­лу ку­ћу озна­чио је ве­ли­ку про­ме­ну у од­но­су пре­ма НА­ТО-у. Пред­сед­ник-по­врат­ник је Аме­ри­ку пред­ста­вио као зах­тев­ног хе­ге­мо­на, ин­си­сти­ра­ју­ћи да ње­ни са­ве­зни­ци сно­се да­ле­ко ве­ћи део те­ре­та у фи­нан­си­ра­њу и оба­ве­за­ма. То је мно­ге у Евро­пи на­те­ра­ло да поч­ну да раз­ми­шља­ју о ства­ра­њу соп­стве­них вој­них ка­па­ци­те­та. Не са­мо за­рад од­бра­не од мо­гу­ћег не­при­ја­те­ља из­ван европ­ског кон­ти­нен­та већ и од не­по­сред­них су­се­да. За­че­то не­по­ве­ре­ње већ је до­би­ло на зна­ча­ју. То је Аме­ри­ци са­мо до­дат­но да­ло од­ре­ше­не ру­ке. Ни не­дав­ни су­срет Трам­па са ген­се­ком Али­јан­се Мар­ком Ру­те­ом ни­је до­нео рас­плет. На­про­тив.

Че­тво­ро­го­ди­шњи рат у Укра­ји­ни је по­ка­зао да вој­ни са­ве­зи, на­ста­ли у спе­ци­фич­ном вре­ме­ну и окру­же­њу, не мо­гу да од­го­во­ре на иза­зо­ве 21. ве­ка. Та­ко­ђе, де­ша­ва­ња на Бли­ском ис­то­ку су по­ка­за­ла да је Аме­ри­ка на­кло­ње­ни­ја неч­ла­ни­ци Изра­е­лу, не­го чла­ни­ца­ма НА­ТО-а. Пре­ци­зни­је, вој­на моћ ви­ше ни­је усме­ре­на то­ли­ко на осва­ја­ње но­вих те­ри­то­ри­ја, већ, јед­но­став­ним реч­ни­ком ка­за­но, пљач­ка­ње ту­ђих при­род­них до­ба­ра.

У окол­но­сти­ма ка­да Изра­ел сам за се­бе ни­је до­вољ­но мо­ћан да се на­мет­не као вр­хов­ни га­зда ре­ги­о­на Бли­ског ис­то­ка, па и ши­ре, у по­моћ је по­зва­на Аме­ри­ка. Или тач­ни­је, на то је на­те­ра­на услед кључ­ног је­вреј­ског ути­ца­ја у спољ­ној по­ли­ти­ци за­пад­ног хе­ге­мо­на. Ти­ме је НА­ТО као оруж­је до­био са­свим дру­га­чи­ји сми­сао од оно­га из до­ба ка­да је осни­ван. Украт­ко, по­ку­ша­ји да се овај са­вез пре­тво­ри у пу­ко оруж­је Изра­е­ла и САД ни­су на­и­шли на одо­бра­ва­ње Евро­пља­на.

Ипак, оста­је пи­та­ње да ли је НА­ТО без кључ­ног по­кро­ви­тељ­ства уоп­ште мо­гућ. Мно­ги у то сум­ња­ју. Под­се­ти­мо, Евро­пља­ни су ве­ко­ве и ми­ле­ни­ју­ме по­тро­ши­ли на ме­ђу­соб­но ра­то­ва­ње и, су­де­ћи пре­ма са­да­шњем ста­њу, не­ки су на то спрем­ни и да­нас. Не­мач­ка не кри­је на­ме­ру да се опре­ми ну­кле­ар­ним на­о­ру­жа­њем ко­је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и Фран­цу­ска већ по­се­ду­ју. А мо­гућ­ност да се они окре­ну јед­ни про­тив дру­гих да­нас је из­глед­ни­ја не­го да за­јед­нич­ки кре­ну на ис­ток про­тив Ру­си­је.

Исто­вре­ме­но, фор­ми­ра­ње но­вог вој­ног са­ве­за на на­шем кон­ти­нен­ту су­о­ча­ва се са исто­риј­ским се­ћа­њи­ма. По­сле ве­ли­ких ра­то­ва у про­шлом ве­ку мно­ге гра­ни­це су про­ме­ње­не, не­ке ве­ли­ке др­жа­ве су јед­но­став­но не­ста­ле, дру­ге су се рас­па­ле и пре­тво­ри­ле у не­што дру­го... и све то је ко­шта­ло. И то из­у­зет­но мно­го. Под окри­љем САД тај тро­шак се чи­нио не­ка­ко под­но­шљив. Али са­да, по­де­љен на сва­ко­га по­на­о­соб, и у го­ди­на­ма енер­гет­ске и сва­ке дру­ге кри­зе, као да је не­пре­мо­стив. По­себ­но за др­жа­ве из­ван кру­га нај­моћ­ни­јих.

А ка­да је реч о зе­мља­ма ван Али­јан­се, тре­ба по­ме­ну­ти и да је НА­ТО у свом по­на­ша­њу сва­ка­ко био пред­ви­ди­ви­ји од раз­де­ље­них Евро­пља­на. Рас­плет сва­ка­ко не­ће би­ти јед­но­ста­ван.