Zašto SAD smetaju „oko­vi” NATO-a

NA­TO se na­la­zi na pre­kret­ni­ci. Ne­spo­ra­zu­mi za­če­ti vid­nom ne­do­sled­no­šću unu­tar Ali­jan­se, ka­da je reč o de­ša­va­nji­ma u Ukra­ji­ni, ne­kon­tro­li­sa­nom ši­re­nju, pret­nja­ma o oba­ve­znom po­di­za­nju ce­ne član­stva na čak pet od­sto go­di­šnjeg BDP-a, od­bi­ja­njem po­dr­ške SAD i Izra­e­la u ra­tu pro­tiv Ira­na... Sve ovo uve­li­ko pre­pla­vlju­je udar­ne ter­mi­ne me­di­ja na Za­pa­du. Uče­sta­le iz­ja­ve ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa o sma­nje­nju ulo­ge nje­go­ve ze­mlje u Ali­jan­si, pa i mo­gu­ćeg pot­pu­nog iz­la­ska iz nje, sa­mo su do­dat­no do­li­le ulje na već raz­buk­ta­li pla­men.

Ali ni­je sa­mo evrop­ska neo­d­luč­nost ono što is­ka­zu­je ne­moć NA­TO-a. Na­i­me, ja­sno je da su se pri­o­ri­te­ti sa­ve­za uve­li­ko iz­me­sti­li iz do­sa­da­šnjeg fo­ku­sa. Ru­si­ja, ko­ja je od kra­ja Dru­gog svet­skog ra­ta (pr­vo kao So­vjet­ski Sa­vez) na Za­pa­du slo­vi­la za glav­nu pret­nju, iz­gle­da da je iz­gu­bi­la taj ore­ol. Iako je u me­đu­vre­me­nu po­vra­ti­la, po sve­mu su­de­ći, re­spek­ta­bil­nu voj­nu moć.

I ne sa­mo to. Pa­žnja usme­re­na na Ki­nu kao ključ­nog pro­tiv­ni­ka u 21. ve­ku spla­sla je po­sle naj­no­vi­jih de­ša­va­nja na Bli­skom is­to­ku. Glad za ener­gen­ti­ma po­ka­za­la se kao oruž­je moć­ni­je od svih ra­ket­nih ka­pa­ci­te­ta. De­ce­ni­ja­ma ne­u­ni­šti­vi glo­bal­ni bez­bed­no­sni si­stem ko­ji su stvo­ri­li i stro­go kon­tro­li­sa­li u Va­šing­to­nu po­čeo je da pu­ca po svim ša­vo­vi­ma. I što je naj­in­te­re­sant­ni­je, na­čeo ga je Izra­el, ina­če i sam pro­dukt Va­šing­to­na.

Na­i­me, pre­ma mi­šlje­nju ne­dav­no pen­zi­o­ni­sa­nog di­rek­to­ra Na­ci­o­nal­nog cen­tra za bor­bu pro­tiv te­ro­ri­zma Vla­de SAD Džoa Ken­ta, stvar­ni raz­log iz­ja­va o mo­gu­ćem iz­la­sku SAD iz NA­TO-a ni­je po­ve­zan sa od­no­si­ma sa evrop­skim sa­ve­zni­ci­ma. „Pra­vi mo­tiv ta­kvog po­te­za le­ži u to­me da bi, u slu­ča­ju ra­ta iz­me­đu Izra­e­la i Tur­ske, Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve mo­gle ne­sme­ta­no da sta­nu na stra­nu Izra­e­la, po­što vi­še ne bi bi­le ve­za­ne oba­ve­za­ma iz Se­ver­no­a­tlant­skog ugo­vo­ra”. Pod­se­ti­mo, Izra­el, za raz­li­ku od Tur­ske, ni­je zva­nič­na čla­ni­ca Ali­jan­se.

Po­vra­tak Do­nal­da Tram­pa u Be­lu ku­ću ozna­čio je ve­li­ku pro­me­nu u od­no­su pre­ma NA­TO-u. Pred­sed­nik-po­vrat­nik je Ame­ri­ku pred­sta­vio kao zah­tev­nog he­ge­mo­na, in­si­sti­ra­ju­ći da nje­ni sa­ve­zni­ci sno­se da­le­ko ve­ći deo te­re­ta u fi­nan­si­ra­nju i oba­ve­za­ma. To je mno­ge u Evro­pi na­te­ra­lo da poč­nu da raz­mi­šlja­ju o stva­ra­nju sop­stve­nih voj­nih ka­pa­ci­te­ta. Ne sa­mo za­rad od­bra­ne od mo­gu­ćeg ne­pri­ja­te­lja iz­van evrop­skog kon­ti­nen­ta već i od ne­po­sred­nih su­se­da. Za­če­to ne­po­ve­re­nje već je do­bi­lo na zna­ča­ju. To je Ame­ri­ci sa­mo do­dat­no da­lo od­re­še­ne ru­ke. Ni ne­dav­ni su­sret Tram­pa sa gen­se­kom Ali­jan­se Mar­kom Ru­te­om ni­je do­neo ras­plet. Na­pro­tiv.

Če­tvo­ro­go­di­šnji rat u Ukra­ji­ni je po­ka­zao da voj­ni sa­ve­zi, na­sta­li u spe­ci­fič­nom vre­me­nu i okru­že­nju, ne mo­gu da od­go­vo­re na iza­zo­ve 21. ve­ka. Ta­ko­đe, de­ša­va­nja na Bli­skom is­to­ku su po­ka­za­la da je Ame­ri­ka na­klo­nje­ni­ja neč­la­ni­ci Izra­e­lu, ne­go čla­ni­ca­ma NA­TO-a. Pre­ci­zni­je, voj­na moć vi­še ni­je usme­re­na to­li­ko na osva­ja­nje no­vih te­ri­to­ri­ja, već, jed­no­stav­nim reč­ni­kom ka­za­no, pljač­ka­nje tu­đih pri­rod­nih do­ba­ra.

U okol­no­sti­ma ka­da Izra­el sam za se­be ni­je do­volj­no mo­ćan da se na­met­ne kao vr­hov­ni ga­zda re­gi­o­na Bli­skog is­to­ka, pa i ši­re, u po­moć je po­zva­na Ame­ri­ka. Ili tač­ni­je, na to je na­te­ra­na usled ključ­nog je­vrej­skog uti­ca­ja u spolj­noj po­li­ti­ci za­pad­nog he­ge­mo­na. Ti­me je NA­TO kao oruž­je do­bio sa­svim dru­ga­či­ji smi­sao od ono­ga iz do­ba ka­da je osni­van. Ukrat­ko, po­ku­ša­ji da se ovaj sa­vez pre­tvo­ri u pu­ko oruž­je Izra­e­la i SAD ni­su na­i­šli na odo­bra­va­nje Evro­plja­na.

Ipak, osta­je pi­ta­nje da li je NA­TO bez ključ­nog po­kro­vi­telj­stva uop­šte mo­guć. Mno­gi u to sum­nja­ju. Pod­se­ti­mo, Evro­plja­ni su ve­ko­ve i mi­le­ni­ju­me po­tro­ši­li na me­đu­sob­no ra­to­va­nje i, su­de­ći pre­ma sa­da­šnjem sta­nju, ne­ki su na to sprem­ni i da­nas. Ne­mač­ka ne kri­je na­me­ru da se opre­mi nu­kle­ar­nim na­o­ru­ža­njem ko­je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i Fran­cu­ska već po­se­du­ju. A mo­guć­nost da se oni okre­nu jed­ni pro­tiv dru­gih da­nas je iz­gled­ni­ja ne­go da za­jed­nič­ki kre­nu na is­tok pro­tiv Ru­si­je.

Isto­vre­me­no, for­mi­ra­nje no­vog voj­nog sa­ve­za na na­šem kon­ti­nen­tu su­o­ča­va se sa isto­rij­skim se­ća­nji­ma. Po­sle ve­li­kih ra­to­va u pro­šlom ve­ku mno­ge gra­ni­ce su pro­me­nje­ne, ne­ke ve­li­ke dr­ža­ve su jed­no­stav­no ne­sta­le, dru­ge su se ras­pa­le i pre­tvo­ri­le u ne­što dru­go... i sve to je ko­šta­lo. I to iz­u­zet­no mno­go. Pod okri­ljem SAD taj tro­šak se či­nio ne­ka­ko pod­no­šljiv. Ali sa­da, po­de­ljen na sva­ko­ga po­na­o­sob, i u go­di­na­ma ener­get­ske i sva­ke dru­ge kri­ze, kao da je ne­pre­mo­stiv. Po­seb­no za dr­ža­ve iz­van kru­ga naj­moć­ni­jih.

A ka­da je reč o ze­mlja­ma van Ali­jan­se, tre­ba po­me­nu­ti i da je NA­TO u svom po­na­ša­nju sva­ka­ko bio pred­vi­di­vi­ji od raz­de­lje­nih Evro­plja­na. Ras­plet sva­ka­ko ne­će bi­ti jed­no­sta­van.