Последњи чувар села Ресановци

Градишка – Имена и бројке о Ресановцима, које је у подебелој свесци, са тврдим повезом, записао трговац у пензији Слободан Средојевић (80) говоре више од сваке речи. То је трагична историја овог села под Козаром, у којем су многе породице нестале, породична стабла се осушила, куће се урушиле, а кућишта нестала. Угасила се. Последице Другог светског рата и сада су видљиве, а ожиљци у души овог хроничара и чувара села дубоки.

„Становници Ресановаца могу се избројати на прсте. Нигде никога. Прође и по неколико дана, да човека не видим, не сретнем. Трагичне године избрисале су трагове људи и живота овде”, подсећа Средојевић. Прелистава свеску, застаје на тренутак и опет прича, броји, анализира:

„Најбројнији били су Шиници, потом Средојевићи, па Вујићи, Бјеловуци и Чупићи. Шиника има неколико, али живе у Шведској. Од Чупића нема никога. Пусте куће и огњишта. Два брата Бјеловука су близу мене. Триво и његов брат. Пониже села, у долини, има још једна кућа а овде, у некадашњем центру, само моја супруга Анка и ја. Никога више.”

У Ресановцима, брежуљкастом крају, богатом воћем које је овог пролећа бујно процветало, где траве и цвеће миришу на све стране, а бистри поток вијуга и гргољи, испирајући разнобојне каменчиће у кориту између плодних њива, одавно нема деце. Последње је рођено, пре више од тридесет година. Слободан је записао да је то било 1990. године.

„Кћерка покојног Момчила, Јелена је последња рођена овде. Она је у Београду. Давно је и факултет завршила. А само у нашем засеоку, у Средојевићима, било је 11 деце.”

Ту Слободан отвара нову страницу, о својој породици. Загледа бројеве, сабира и одузима, наводи имена, објашњава. Исписао је стотине имена, бројне претке и потомке.

„Мој отац Милош имао је шесторо деце. Двојица браће су отишла одавде, двојица умрла. Имам још две сестре. Ни оне не живе у Ресановцима. У врху села, била је кућа стрица Саве, са осморо деце. Ни ту више нема никога. Други стриц Јован погинуо је 1941. године. И његов род нестао, угасио се.”

У Слободановој евиденцији, исписаној крупним ћириличним словима, имена многих домаћина, његових комшија, чије куће су давно опустеле или је у њима једно, највише двоје, старих и немоћних чељади. И ту ватра догорева. Потом застаје поред имена, својих рођака и комшија чије, целе породице је збрисао рат, сасекла усташка кама, устрелио куршум немачких пушака. Чита имена.

Јован Средојевић и његова супруга Стака са четворо деце, Драгољубом (13), Драгицом (9), Васом (4) и Владом (2). Раде Шушњар и његова жена Стака, кћерке Нада (11), Даница (6) и Савка (4). Милан Радновић, његова жена Љубица и деца Ђорђе (6), Урош (4) и Мара (2). Спасе Средојевић, његова жена Марта и шесторо деце, Боса (14), Коса (15), Љубица (13), Драго (9), Дара (4) и Стаменко (1). У усташким логорима смрти, 1941. и 1942. године, заједно са родитељима, Симеуном (Глигиним) и његовом женом Бојом Вујић, у логорима су уморена њихова деца Јелисава (22), Милан (18), Мира (5) и Милутин (1). Ишчитава, Слободан, дуге спискове страдалника, деце после чије смрти, ово село деценијама умире. И сада. Помиње своју тетку Анку Суботић и тетка Илију, који су скончали у бодљикавој, логорској жици 1942. године, од глади и жеђи, као и њихова деца Бранко (14), Мара и Стана (7), Миљка (3) и Миља (2).

„Мој ујак Стеван Антић убијен је заједно са синовима Остојом (6) и Миланом (1.) У логору је нестала и моја мала сестра Драгица, кћерка ујака Васе Антића. Имала је само годину”, прича Средојевић.

Она је у рату рођена, у рату убијена и бачена у неку јаму, или у Саву, као и друга деца из Ресановаца. Из Поткозарја, са Козаре. Тада су заувек опустеле куће Јована Средојевића, Раде Шушњара, Милана Радновића, Симеуна Средојевића, Драгоје Верића, Спасе Средојевића, Симеуна Вујића, Нике Верића и Јове Суботића. Слободан је пописао 47 својих комшија, већином деце, убијених у рату. Од њихових огњишта, кућа, амбара, магаза, штала, обора, остали су само бледи трагови. Понека цигла у трави, поломљени цреп, трула греда или камен темељац. О том времену, сетно приповеда:

„Код сваке куће, било је трешања, јабука, крушака, дудова…И много деце. Сада, ту више нема ничега. И никога. Тек понека, стара врлетна трешња сведочи о људима који су је посадили. Сада је трешња сувограни споменик, под чијим крошњама нема деце. Не пентрају се, као некада, да би на гранама дохватили слатке плодове. Нема ни птица. И оне су одлетеле.”

Убијено 487 малих Подградчана

У Горњим Подградцима, насељу у Поткозарју којем припадају Ресановци, у Другом светском рату, у Јасеновцу и другим логорима НДХ-а убијено је 487 деце до 12 година. Историчар Драгоја Лукић из Милошевог Брда, у књизи „Рат и деца Козаре” наводи 69 малих Шиника, 43 Тенџерића, 40 Ћирића, 29 Вујића, 24 Панића, 19 Средојевића…

Пилана као нада

Наду Ресановцима, наду да све није заувек изгубљено буди Слободанов син Мирослав Средојевић, који је пре пет година, на очевини отворио пилану и запослио десет мештана овог и суседних села. Годишње прерађује 3.000 кубика храстовине и извози је у Пољску и Италију.