Учити на „Елтиму”

Како ће изгледати економска криза у Србији?

Осим указивања на случајеве који су се већ догодили у свету и општих теоријских разматрања, Србија се до сада на два примера драстично суочила са последицама глобалне економске кризе. Први је био стављање на „тихи ход” високих пећи у смедеревској челичани „Ју-Ес стила” чиме се показало како пад производње аутомобила и инвестиција у грађевинарству утичу на смањење посла у индустрији челика. Други пример – затварање продавница београдске компаније „Елтим” – могао би да одсликава преношење кризе на нижи потрошачки ниво, на продају беле технике и кућне електронике.

Владе појединих земаља већ су уочиле тешкоће с којима се суочавају њихови произвођачи беле технике, па је тако словеначка влада понудила компанији „Горење” финансијске олакшице за продају шпорета, веш-машина, фрижидера и других кућанских апарата.

И до сада је било упозорења да ће се криза са светског тржишта, после продаје аутомобила, најпре осетити на продаји техничке робе. То се дало наслутити пред Нову годину кад су потрошачи показали високу дозу суздржавања у куповини нових уређаја који представљају већи трошак.

Случај „Елтим” скоро да је слика и прилика светске кризе пресликане на домаћи терен. Све је ту – дан кад су експресно пражњене продавнице (да повериоци не би запленили робу), висока задуженост (1,7 милијарди динара), предозираност кредитима (недопустива употреба скупих краткорочних кредита за исплату зарада), блокада рачуна, нервозно реаговање банака (било је довољно да једна пусти налог за наплату дуга, па да системом домина све друге банке-повериоци траже наплату и пристиглих и непристиглих дугова), неизвесна судбина радних места...

Још нема довољно доказа који би потврдили да је „Елтим” доживео пословни крах, али неке чињенице сугеришу да је та трговачка компанија „закачила” вирус светске кризе. И о томе сведоче бар три видљива знака – смањена продаја беле технике коју су грађани куповали на кредит, затим висока задуженост компаније неадекватним кредитима и неповерење банака које су по хитном поступку кренуле у наплату и непристиглих дугова већ на први миг краха „Елтима”. Власнику и менаџерима те трговачке компаније предстоје мукотрпни преговори у којима треба да убеде банке – повериоце да наставе да их кредитирају. Случај „Елтим” можда није добар пример, али има ли места питању да ли би и како држава могла да реагује.

Несумњиво кључна реч у тим преговорима, али и за будућност „Елтима” јесте – поверење. Буду ли га банке имале, у „Елтиму” ће се и даље пазарити бела техника и телевизори.

Без обзира на епилог, случај „Елтим” могао би да послужи као црвена лампица и другим трговцима чија структура зајмова изазива језу банкара. Време је кад због недостатка поверења и превеликог страха од краха свако сваког држи не „под лупом” него под микроскопом. И зато би мали нервозан потез могао да буде кобан за било ког тржишног играча.