Наш сељак се брзо снађе

У сећањима коњичког официра српске војске Божидара Ђермановића остале су живе слике једног од најтежих периода српске историје. О тим записима, који сведоче о карактеру српског војника и народа током повлачења преко Албаније, говори историчар Зоран Тошић, Лозничанин који је радни век посветио Великом рату, преносећи делове забележених успомена из зиме 1916. године.

Друмови су закрчени. Војска и народ одступају заједно. Киша пада без престанка, а колоне се споро померају кроз блато. Поред пута у јарковима леже преврнута кола. Команда „Стој!” зауставља колону, али мировање не траје дуго. За трен око пута ничу ватре. Тамо где није било дрва – појаве се. Тамо где није било воде – нађе се.

Ђермановић је у тим записима, објашњава Тошић, запазио особину коју су носили многи српски војници, а то је сналажљивост сељака који је из рата дошао директно са земље. Без карте, без бусоле, без војничких инструмената, човек се оријентише по неком унутрашњем осећају. На терену, бележи официр, он је као код своје куће. Уме да мисли сам, да се организује и да из ничега створи услове за опстанак.

Та способност да се човек ослони на себе, да издржи и када нема ничега, држала је народ у најтежим временима.

У тој општој несрећи, било је и оних који су певали. Људи који су целог живота тражили од Бога само здравље и нове ципеле, верујући да ће све остало сами створити. Они се, пише Ђермановић, нису плашили. Повлачење су подносили лакше од других, јер су читавог живота живели у оскудици, „иглом копали бунар” да би опстали.

У тим редовима, наводи Тошић, види се и једна дубља социјална истина тог времена. У ратној несрећи, многи су први пут осетили да су једнаки са свима другима. Ако већ нису делили добро у општем добру, сада су делили зло у општем злу.

Снагу тог духа официр је запазио и на обали код Валоне, где су српски војници чекали укрцавање. Испред казана са храном стрпљиво су стајали војници Дринске и Дунавске дивизије првог позива. У том тренутку изнад њих пролетео је авион и бацио бомбе. Пале су тик уз казан. Италијански војници, који су стајали испред, разбежали су се. Срби су, напротив, потрчали напред са својим порцијама и зачас испразнили казан.

„Удри где год хоћеш, само немој у казан”, викали су војници, жељни куваног пасуља и топле хране.

После албанске голготе, укрцавање на бродове и долазак на Крф многима је изгледао као прелазак из пакла у рај. У луци се чуо говор разних народа и језика, али мало шта је било разумљиво. Ипак, једна сцена је била свима јасна.

Неки трговци покушавали су да у шалупу убаце стадо оваца. Оне су се упорно опирале и нису хтеле да уђу у чамац. Тада су притрчали српски војници. За трен су везали конопац за рогове највећем овну и увукли га у шалупу. За њим је, као по договору, појурило и цело стадо.

Војници су се насмешили. Препознали су нешто познато. Као да су поново били у свом крају, међу својим стадима и планинама. И без речи, без разумевања језика, било им је јасно да су људи свуда исти, бележи официр Божидар Ђермановић.