Љубав и геноцидни злочини

Од нашег специјалног извештача из Берлина

За саговорника „Политике“, врсног британског позоришног редитеља Стивена Далдрија (1961), неки у шали кажу да у филму ради „на црно”, алудирајући тако на мали број филмских дела која је до сада снимио, али и на његов обичај да не жури у избору нових филмских изазова.

Далдријеви претходни филмови – награђивани и планетарно вољени „Били Елиот” (Далдри је недавно поставио и истоимени мјузикл на Бродвеју) и хваљени „Сати” – били су гледани на београдском Фесту чије ће 37. издање ускоро отворити „Читач” за који је Далдри освојио три номинације за Оскара...

Постоје и они који сматрају да Шлинкова књига, а нарочито Ваш истоимени филм, поседују велику количину голотиње и секса, што трагедију холокауста ставља у други план релативизујући је. Шта Ви на то кажете?

То апсолутно није тачно, ни књига ни филм нису о сексу већ о односима и генерацијском конфликту који је Бернард Шлинк отворио и истражио. То је књига и о његовој генерацији која је стасавала са грехом претходних генерација, и о томе како је могуће волети неког из генерације тако дубоко умешане у ужасан геноцид. Како је могуће волети родитеље, учитеље, свештенике, особу с којом сте у дубокој љубавној вези, ако су они били део страховите прошлости, било да су били директни починитељи попут главне јунакиње Хане Шмиц, било пасивни посматрачи злочина? То су питања о којима расправља Шлинк, а о томе говори и филм.

Како је уопште дошло до тога да се филмска адаптација немачког бестселера повери Вама, а не неком од Ваших немачких колега?

(/slika2)Тако је желео сам Бернард Шлинк, имајући у виду мој претходни филм, адаптацију романа „Сати”, али и чињеницу да сам ја често у Немачкој и Берлину у којем сарађујем са Дојч театром. У првим разговорима стално сам Шлинку постављао питање зашто не ангажује немачког редитеља, али је он сматрао да у том случају филм не би био резонантан ван граница Немачке. Мислим да је он негде дубоко у себи мислио да ћу ја као Британац приступити хладније главе баласту концепта „рођен као кривац” с којим се суочавају припадници друге и треће генерације Немаца, настављајући битку са греховима дедова и очева и гресима из прошлости.

Шта је ипак за Вас био кључни изазов?

Искрено – одржати интерес публике за лик Хане, чак и када је оно што је она учинила неприхватљиво. И сценариста Дејвид Хејр и ја желели смо да јасно покажемо колика је њена морална неписменост – било да се ради о њеној страсној вези са малолетником, било да је реч о њеним злочинима у концентрационом логору. Покушали смо да је оставимо у позицији да не буде ни схватљива ни схваћена. Било нам је веома важно и то како ћемо да одмеримо гледаочеве симпатије према оваквом лику, а да јој не допустимо да се извуче из кривице.

То Вам је очигледно добро пошло за руком јер је Кејт Винслет за лик Хане Шмиц освојила и Златни глобус и БАФТА, па и номинацију за Оскара, а замало да се Никол Кидман нађе на њеном месту?

То је тачно. Кејт Винслет је била мој и Шлинков први избор, али у тренутку када смо желели да је ангажујемо показало се да је презаузета. Тада се екипи прикључила Никол Кидман, али је ускоро сазнала да је трудна, па је одустала од улоге. Цео пројекат је пратио читав низ непријатних и тужних околности, каснило се са почетком снимања, али нас је то поново повезало са Кејт Винслет. Изазови и препреке су се тако претворили у велике могућности.

Шта Ви као редитељ издвајате као највећи квалитет Кејт Винслет?

(/slika3)Реч је о глумици са невероватним могућностима трансформације. Кејт никада не игра једну од верзија или варијација своје личности, она увек ствара и гради потпуно нови лик .

Да ли је младом немачком глумцу Давиду Кросу било тешко током снимања сцена секса и да ли је Вама било тешко да режирате неком ко је тек напунио 18 година, а очекивали су га деликатни задаци?

Давид је био веома нервозан, а сви смо се трудили да га додатно не плашимо и не оптерећујемо. Ту је кључну улогу одиграла Кејт Винслет, пружајући му огромну подршку. Ја сам му стално понављао да су сцене секса последња ствар о којој треба да брине, јер је све механички, са добро испланираном кореографијом и без места за импровизацију. На крају је све ишло глатко и потпуно безболно.  

Са каквим сте емоцијама дочекали немачку премијеру „Читача” на 59. Берлинском фестивалу?

Признајем, са великим узбуђењем. Берлин је једно од важних поглавља историје 20. века, ожиљци прошлости у њему су видљиви на сваком ћошку. То је град пун контрадикторности. Аплаузи на крају премијере уверили су ме да је филм прошао тест немачке публике.

„Читач” ће за који дан отворити у Београду 37. Фест. Немате времена да нам дођете у госте?

Нажалост не, али од вас чујем да ћу имати достојног заменика – Ралфа Фајнса. Сигуран сам да ће њега ваша публика више волети него мене. Он је већа звезда од мене!

Дубравка Лакић

------------------------------------------

Кејт Винслет: Филм не осуђује и не прашта Хани Шмиц

У Берлину, после Другог светског рата, петнаестогодишњи Михаел Берг у трамвају среће Хану, двоструко старију од њега. Између њих развија се страсна веза која укључује и њен необичан захтев да јој он чита. Крајем лета Хана нестаје из Михаеловог живота, а осам година касније, када је већ студент права, поново је види – у судници, међу оптуженима за ратне злочине. Михаелова прва љубав била је СС-чуварка у концентрационом логору и на стотине затвореника је послала у смрт, а он, попут многих других из своје генерације, покушава да разуме како је особа коју је толико волео могла да почини тако језиве злочине...

Ово је кратак садржај филма „Читач” британског редитеља Стивена Далдрија.

Редитеља Далдрија, писца Бернарда Шлинка, сценаристу Дејвида Хејра, и главне протагонисте – Кејт Винслет, Ралфа Фајнса и Давида Кроса у „Берлинале паласу” публика је испратила на ногама, уз овације.
 Највећу пажњу пробудила је Кејт Винслет, која тумачи изузетно комплексан лик Хане Шмиц у овој емотивној филмској драми, и која је за ову улогу освојила и своју шесту номинацију за Оскара, као и Златни глобус. Пред навалом новинарских питања Винслетова је, само два дана пре него што ће у Лондону освојити и награду БАФТА– Британске академије за филм – посебно истицала да јој је Шлинкова књига била драгоцено помагало које ју је истовремено стављало пред изазове с којима се није сусретала у претходним улогама.
– Сећам се да сам мислила како нема ничега што ми може помоћи у томе да се поставим у своју улогу. Ништа из мог властитог искуства није било ни слично оном у чему се затекла или оном што је учинила Хана Шмиц.

Винслетова није крила ни то да је осећала велики притисак, јер је реч о изванредној књизи, богатом и деликатном материјалу и опречним ставовима читалаца о лику Хане. „Филм не осуђује, али ни не опрашта лику Хане Шмиц, што гледаоца ставља у положај да сам одлучи. Нисам покушавала да њен лик учиним симпатичнијим или човечнијим, учинила сам је стварном особом”, изјавила је.

На велико допадање наишао је и осамнаестогодишњи Давид Крос, који је изјавио да му је управо Винслетова пружила најдрагоценију помоћ у веома слободним сценама секса. „Кејт ми је стално говорила да то није нешто у чему се током снимања нарочито ужива, али је важан део филма и део нашег глумачког посла кроз који једноставно треба да прођемо”, изјавио је Давид.
Лик Михаела у каснијим годинама тумачи велика звезда Ралф Фајнс.

Фајнс је неколицини новинара у Берлину обелоданио да ће у Београду преговарати и на тему локација снимања и финансија у вези са својим редитељским дебијем – адаптацијом Шекспирове трагедије „Кориолан” из периода римске републике која је, како то каже Фајнс, „политички изазовно истраживање начина на који се моћ и власт корумпирају”. Фајнс пред долазак у Београд још открива да ће улогу Кориоланове амбициозне мајке Волумније, по свему судећи, тумачити Ванеса Редгрејв...

Д. Л.