Тровање духа

У Скупштини Србије до сада је заиста говорено свашта, али никоме пре Велимира Илића није пало на памет да целу једну националну мањину прогласи неподобном за неку државну функцију. Његова изјава је погрешно окарактерисана као говор мржње. Не, то није само говор мржње. То је кршење Устава који гарантује једнака права свим грађанима, несхватљиво понижавање грађана Србије и несхватљиво понижавање Србије пред светом.

Нису потребне консултације са експертима за уставно право да би грађани могли да закључе шта се, заправо, догодило. Сви, па и они који никада нису прочитали Устав, знају да се свака демократија заснива на једнакости свих грађана и да једнакости нема ако се некоме поручи да, због тога што је припадник одређене националне мањине, не може „пред Карађорђа”, односно пред једног од оснивача модерне Србије.

Илићев исказ се, у ствари, своди на став да се Карађорђе борио против Турака, те да због тога један Расим Љајић не може да позива на прославу Дана државности Србије. Да би показао да није реч о мржњи, Илић је нагласио да му је Љајић драг пријатељ. Тиме је, међутим, само погоршао ствар јер испада да „иноверци” могу да буду драги пријатељи, али да се зна ко може да има коју функцију.

У појединим деловима Америке су пре само педесетак година црнци могли да буду „драги пријатељи” које је лепо слушати док свирају џез по кафанама, али им није било дозвољено да се возе истим аутобусима са белцима. Илића би, ако је можда пропустио да примети, требало подсетити да је ове године у тој истој Америци црнац постао председник и да никоме није пало на памет да у Конгресу доведе у питање боју његове коже.

Цела ствар се може приписати познатој Илићевој склоности ка изгредима и давању неодмерених изјава, али овде је ипак реч о озбиљној друштвеној девијацији. Јер, било би нормално да се чак и циркуски забављач либи да у шалама на овај или онај начин вређа нечија национална осећања, а у српском друштву постаје могуће да то чине чак и припадници политичке елите.

Праг толеранције у односу на појаве које су по дефиницији друштвено неприхватљиве постао је, дакле, веома низак. Одговорност за то недвосмислено сноси део политичке елите која је, како кроз парламент, тако и кроз предизборну кампању и изјаве које политичари дају медијима, практично промовисала идеје непримерене иоле пристојном демократском друштву.

Јер, ако Илић може да каже за скупштинском говорницом да постоје послови који нису допуштени особи са именом Расим, а лидер народњака Томислав Николић у једном интервјуу почетком фебруара објасни како се радикали према члановима његове странке понашају „као да су Шиптари”, извесно је да ће део становништва из тога закључити да је мржња на националној основи сасвим нормална ствар. Друштво које не реагује оштро и озбиљно на такве појаве драматично потцењује опасност која од њих прети.