​Нема мира док се не изађе у Европу

Историје има и пре фудбала, али овај спорт и у малим срединама даје битну копчу времену кроз које пролази мали град какав је Сурдулица. Од некадашње „апсане” направљене су клупске просторије, које су се налазиле педесетак метара од улаза на и данас актуелни стадион.

Клуб је основан 1926, када је обућарски радник Градимир Антић донео прву фудбалску лопту у Сурдулицу. Прво име му је било Сурдулички спортски клуб (ССК). Окупљао је радничку омладину, која није стигла ни да попамти све трагедије, које су варош задесиле у Првом светском рату, а над њом су се опет надвили облаци, који су наговештавали поново војевање. У једном тренутку је носио име Четник. 

Почетком Другог светског рата престао је с радом, али га је већ 1946. обновио као Полет. Прву годину је играо само пријатељске утакмице, а од 1947. је почео да се такмичи у лиги с клубовима из Врања, Бујановца, Владичиног Хана, а понекад и са тада фудбалским ауторитетом, каква је била Дубочица из Лесковца или још моћнији Раднички из Ниша. 

Године 1950. клуб је постао Хидровласина симболично пратећи пројекат изградње Власинских хидроелектрана, у чијој изградњи је на овом подручју учествовало 15.400 бригадира. Данашње име Радник је добио крајем исте године фузијом Хидровласине и Молибдена из Белог Поља, предграђа тада сурдуличке вароши. 

Клуб је имао успоне и падове у Моравској жупи, касније Нишкој зони у којој је имао „најдужи такмичарски стаж”. Створено је фудбалско ривалство са Моравом из Владичиног Хана (основана 1929) које ће годинама бојити навијачке емоције, изазивати инциденте, стварати пријатељства, размену играча на релацији два клуба. Утакмице Радника и Мораве годинама су биле, без обзира на пласман оба клуба више од игре, како за играче, тако и за навијаче. 

У клубу су израстали играчи који су своје фудбалске снове досањали у Дубочици и Радничком из Ниша. За то време то су били „трансфери” амбиције и доказивања, без новчане вредности. Стојадин Петровић, Драган Доведан, многи други, и свакако лик који ће бити „кичмени стуб” историје Радника Витомир Димитријевић Џам. Он је из нишког Радничког наставио у Олимпији из Љубљане, а завршио у Космосу из Њујорка с Пелеом, Бекенбауером, Кројфом...

Када се почетком 2000. Новица Тончев упустио у фудбалску авантуру са Радником кренула је „нова историја” клуба из Сурдулице. Преузео га је као „вечитог” члана Нишке зоне. Уследио је пласман у Српскулигу Исток. На крају сезоне 2012/13. у трећој званичној лиги Србије Радник и Синђелић из Ниша имали су исти број бодова, као и идентичан међусобни скор. Због тога се играо бараж за првака, односно пласман у Прву лигу Србије 2013/14. Радник је у првом мечу баража победио са 3:0 у гостима, док је код куће поражен са 1:0, па је с укупним резултатом од 3:1 постао првак Српске лиге Исток и обезбедио пласман у Прву лигу Србије, други степен такмичења ФСС. 

У дебитантској сезони у Првој лиги Србије Радник је заузео 10. место. Било је то само „загревање” за нови виши ранг. Фудбалска дипломатија Новице Тончева се усаврашавала. Он је постајао политички и финасијски моћнији, што је отварало могућност да све фудбалске конце држи у својим рукама. Историјски успех остварен је у сезони 2014/15. пласманом у Суперлигу Србије. Радник је заузео прво место са три бода више од Јавора и шест од Металца. Уследило је уређење стадиона. Изграђене су трибине за око 3.500 гледалаца, постављени рефлектори. 

Из сезоне у сезону сређиване су клупске просторије. Клуб је имао значајну подршку из локалног буџета, али у конкуренцији са такмацима из Суперлиге Србије он је сасвим сигурно мањи од свих клубова са којима игра у актуелном плеј-офу. 

Од тада до сезоне 2023/24. клуб је био стабилан члан елитног ранга, углавном заузимајући средишњи део табеле и водећи борбу за опстанак. У Купу Србије најбољи пласман је био у сезони 2020/21. када је стигао до полуфинала где је као гост поражен с 2:1 од Црвене звезде. У сезони 2023/24. је испао из Суперлиге, али се већ у наредној сезони вратио у елитно такмичење после успешне сезоне у Првој лиги Србије. Освојио је прво место с девет бодова више од другопласираног Јавора.

У клубу, као што је то обичај са озбиљним „фудбалским предузећем” најмање је играча из Сурдулице. Она је била у једном делу његове каријере „друга кућа” за Самујела Овусуа, првог који је из Гане стигао у варош подно Чемерника. Када је стигао Даглас, такође с презименом Овусу, и доказао се клуб је попунио своју касу његовим рекордним трансфером у Црвену звезду. 

Сада када Радник обележава век постојања о овом клубу се много више прича ван Сурдулице у фудбалским круговима у Србији и то није неуобичајено, зато што се клуб издигао из сивила фудбалске географске провинције у којој таворе Динамо Југ, Дубочица, Мајданпек, Раднички из Пирота, Бор, некада фудбалски центри у СФРЈ. Радник је постао клуб који у години јубилеја показује да је права спортска компанија. Време ентузијазма, без професионализма, је давно минуло и оно јесте део историје на коју се наслања актуелно бизнис време у коме је фудбал као спорт ухватио свој зенит. 

Пример из Сурдулице можда је поучна фудбалска прича утемељена на страсти, професионализму и новцу. У свему осталом треба да уживају љубитељи фудбала и навијачи Радника на југу Србије, јер Сурдуличани знају да Новица Тончев „неће да се смири док Радник не изађе на европску фудбалску сцену”.