Заједно на српском светилишту у Доњој Градини

Трамп се заглавио у Ирану, дубока држава очекује победу на предстојећим изборима за Конгрес, њено европско неолиберално крило отворено се припрема за рат против Русије. Према Фон дер Лајеновој, Каласовој и Рутеу „само да одрже фронт у Украјини у наредне две-три године и консолидују ЕУ и НАТО или створе европске оружане снаге па да крену у контраофанзиву на Исток”. До тада ће да исцури и последњи Трампов председнички мандат, а већ виђени наследник Џеј-Ди Венс није се прославио у предизборној мисији у Мађарској. Као да је неочекивани пораз Орбана променио и локалну политичку атмосферу. Амбасадор Немачке, која је усвојила мамутски војни буџет и увела војну обавезу, саопштио је у Сарајеву да његова земља „није учествовала у договору САД са Српском и Додиком”, а председник Аустрије Фон дер Белен да је „Босни и даље неопходан високи представник”. Било је то довољно да у бошњачком кантонима оживе илузије о скором повратку реинкарнације Џозефа Бајдена у Белу кућу и „повратку САД незавршеним пословима у Босни”. „Треба само мало да се стрпимо и прићутимо док фртутма не прође”, охрабрио је своје сународнике Бакир Изетбеговић, лидер владајућег СДА и вероватни члан Председништва БиХ после октобарских избора. Није знао да им каже „шта ћемо после тога”, а ни самом му изгледа није јасно како се десило да Доналд Трамп буде два пута изабран за председника суперсиле, хара по Венецуели, Блиском истоку, преговара у Украјини, натеже се с Кином, па пресудно утиче и на решење хроничне кризе у Босни.

Упоредо с највећим притисцима на Српску током мандата Клинтона, Обаме и Бајдена, у академским круговима у САД постојала је доминантна теоријско-политичка струја по којој је босанско питање требало решити на посве други начин.

Савремени политиколошки класик Роберт Дал још у време Југославије, дакле сасвим начелно, пише „Национално и верски дубоко подељена друштва могу доћи до драматичног избора између државе и демократије. Ако хоће да сачувају заједничку државу, морају да жртвују демократију и уведу диктатуру, а ако хоће да сачувају демократију, она може да преживи само у више мањих држава. Као водећи теоретичар демократије и ван САД, Дал је дао предност демократији и закључио да дубоко подељена друштва често не могу да опстану као демократске државе, него само као диктатуре. Као да је мислио на нас и пре нас.

Како је та дилема решавана у случају БиХ? Дејтон је скројио домаће демократске институције Устав, вишестраначки парламент, директно изабраног председника, Владу, правосуђе РС, и минималне надлежности заједничке државе, као и високог представника међународне заједнице који према слову Анекса 10 има само улогу да охрабрује, саветује, усмерава имплементацију споразума. Диктаторска Бонска овлашћења в. п. све су окренула наопако: не само да је ОХР с масом службеника постао власт паралелна домаћој, него је у игри надметања био старија власт, са Шмитом директно колонијална власт у БиХ. Демократија, што би рекао Дал, вене у наметнутој унитарној БиХ с перспективом да процвета у три самосталне мање државне целине.

Књига „Сукоб цивилизација” појавила се као полемичка реакција Самјуела Хантингтона на књигу „Крај историје” Френсиса Фукујаме. Док је Фукујама, након пада Берлинског зида славио тријумф Запада, Пакс Американа, ширење либералне демократије, крај идеологије, о чему је у другом контексту писао Данијел Бел, дотле Хантингтон сматра да ће идеолошке поделе и сукобе заменити верске, консеквентно културне и цивилизацијске. Линије њиховог додира су подручје повремених експлозивних сукоба, баш као што су линије додира тектонских плоча дубоко испод површине земље узрок повремених разорних земљотреса. Чак и земље у ужем и ширем окружењу ратног жаришта подржавале су страну која им је верски, тј. цивилизацијски најближа. У Босни, уз Муслимане су стале исламске земље, уз Хрвате – католичке, уз Србе православне Русија и Грчка. Остаје нејасно да ли је грађански рат на национално-верској основи у БиХ био инспирација или илустрација за његову теорију о сукобу цивилизација, а закључак је недвосмислен: хронично сукобљене стране на крвавој граници цивилизација треба раздвојити, да се сукоби не би унедоглед понављали.

Исти приступ босанском Гордијевом чвору, али из другог угла, дели такође истакнути амерички аутор, чак неолиберал, Мајкл Волцер, који је све сажео у следећој простопроширеној реченици. „Различити народи вековима су живели у миру под империјама, али кад је дошла демократија сви су бирали да живе са себи најсличнијим по вери, нацији, језику, култури, обичајима, обрасцима понашања, те да са њима управљају заједничким пословима.”

Још један амерички научник, Арент Лајпхарт, ауторитет за тзв. демократске консоцијације дубоко подељених друштава, као пореклом Холанђанин, открива нам како изнутра функционишу државе попут Холандије и Белгије, које се узимају као модел за Босну. Протестанти и католици у Холандији живе у два одвојена паралелна друштва. Не само да ступају у истоверне бракове, него имају и засебне школе, банке, културне институције, све до ловачких и филателистичких друштава. „Сусрећу се”, пише Лајпхарт, „само на улици и у војсци”. Фламанци и Валонци у Бриселу имају информативни центар, али новинари у исту зграду улазе на посебна врата, колеге се не друже и у паузама не седе у истим кафетеријама.. 

Најзад, док је америчка политика демократа у низу Клинтон–Обама–Бајден гурала унитарну грађанску, мулти-култи Босну, трајала је дебата међу водећим америчким научницима. 

Миршајмер и Ван Евера сматрају да је подела БиХ једино одрживо решење које гарантује мир. Током рата у њој је изведено пресељење становништва, те је реално гледано једино остало да се Федерација подели на муслимански и хрватски део. Бетс тврди да „једина алтернатива подели јесте инертна стална окупација једне вештачке и слабе државе” и додаје, „на поделу БиХ не треба гледати као савршено решење него као на најмање зло”. Пејп пише да би после година етничког насиља и покоља, једино решење за БиХ била троделна подела и омогућила би међународној заједници да се достојанствено повуче”. Хајден указује на хипокризију евроатлантских сила које су пристале на поделу вишенационалне СФРЈ, а одбиле поделу вишенационалне БиХ и подсећа да уставно право на самоопредељење до отцепљења нису имале републике него нације, па и Срби у БиХ. „БиХ је међународно легализована фикција”.

Либерална и глобалистичка Америка славила је и наметала култ лонца за таљење нација, а такво историјско искуство не деле европске државе, али данас и САД заустављају неконтролисан прилив миграната, а и оне који су се нашли унутра без папира масовно враћа кући. „Муслиманске државе Француска и Немачка”, како је неко ових дана назвао осниваче ЕУ, наглас размишљају како да иноверне на пет година релоцирају у БиХ, како би након тога по локалним законима добили држављанство. Српска одавно мигранте само прихвата у транзиту и уз полицијску пратњу спроводи до границе другог ентитета, без обзира на финансијске подстицаје Брисела. Узгред, процурила је информација да је акцију Еуфора да се Додик киднапује, румунски командант на терену отказао проценом да не би прошла без оружаног отпора и обостраних жртава. Кажу да је проблем великих европских сила што немају велике државнике, Мерц је на доњој историјској граници бирачке подршке, и Макрон је ту негде. Срби, међутим, имају Додика, који је победио у наизглед изгубљеној бици против надмоћних спољних и комшијских непријатеља, а Вучић је без употребе силе смирио до сада невиђене масовне протесте без циља, програма и вођства. И обојица изнова освајају убедљиву бирачку подршку.

Поводом војног савеза Загреба, Тиране и Приштине под дискретним спонзорством Немачке, Вучић је у својству врховног команданта ВС, са министром одбране и начелником Генералштаба, одржао у Београду састанак заједно с руководством Српске, а у недељу су се оба руководства са Вучићем и Додиком на челу нашла у српском светилишту у Доњој Градини.

*Професор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа