Вешала, Дуче и талибани

ПРЕДСЕДНИК НИКОЛА САРКОЗИ најавио је у Минхену потпуни повратак Француске у НАТО. Симболи коштају, а у политици као и свуда, ризик је увек присутан. Де Гол је пре 43 године закључио да је опстанак Француске у војној структури под доминацијом Вашингтона, заправо, атак на национални суверенитет. Француска је тада изашла из војне структуре, али је остала члан политичког савеза ради супротстављања Совјетском Савезу у време хладног рата. Од тада ова врста савезништва са Америком специфичност је француске спољне политике, нешто као симбол који има национални консензус. Сада га Саркози доводи у питање, па је и генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер пожурио да објави „како повратак Париза у војно окриље НАТО неће угрозити француски суверенитет”. Француске странке левице, па и деснице овај потез Саркозија дочекаће као „издају деголизма и повратак на вазалски однос са САД”, иако објективно гледајући Саркози само наставља стазама свог претходника Жака Ширака, који је први кренуо са повратком земље у војни део НАТО-а. Наиме, француски официри скоро без прекида већ неколико година учествују и раде у свим интегрисаним НАТО командама у разним мисијама у свету. Шта онда значи најава Саркозија о формалном враћању под војну заставу Атлантског пакта? Шта Париз тиме добија? Вероватно је амбиција Саркозија да Француска добије једну, или две регионалне команде НАТО-а, иако је тешко очекивати да Вашингтон Французима препусти и НАТО команду у Напуљу, јер та команда има под собом и америчку Шесту флоту, а то Американци никоме не препуштају.

С друге стране, Саркози сматра да ЕУ нема будућност без своје одбрамбене политике, чему се снажно противе САД и европске земље које су и даље везане за НАТО и које страхују да би их самостална европска одбрамбена политика могла да одвоји од Америке. Најавом да ће земљу потпуно вратити у војно крило НАТО-а француски председник очекује мекши став Вашингтона према новом европском одбрамбеном идентитету верујући да ће оно што је Џорџ Буш изјавио у Букурешту прошле године Барак Обама подржати. Пре тога, Саркозија би морао да подржи његов парламент. После тога, морао би да има истинске америчке гаранције, а не само усмену подршку. Да не би прошао као Михаил Горбачов коме је Буш обећао да се НАТО неће ширити на земље некадашњег Варшавског пакта. Усмено!

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПРОСЛАВЕ 61. годишњице Израела парламентарни избори опет нису изнедрили јасног победника. Мораће се прибећи коалицијама ради формирања владе и практично нико није расположен за славље. Мало парадоксално, јер за 61 годину постојања Израел је остварио изузетна достигнућа, он има једину демократију на Блиском истоку, стандард живота средње класе неупоредиво је већи него пре десет година, Израел има један од најбоље образованих грађанских слојева у свету и просперитетан сектор високе технологије, а држава свој опстанак дугује врло способним и модерним оружаним снагама и свеукупној спознаји друштва о значају јаке армије. Па ипак, сукоб са радикалним и екстремним Хамасом, питање односа са Сиријом и још више са Ираном као да подсећају на давну примедбу Давида Бен Гуриона, првог премијера, који је приликом стицања израелске државности 1948. године рекао: „Не осећам у себи никакву радост, само дубоку забринутост”.

ВИШЕ ОД МИЛИЈАРДУ ЉУДИ ЖИВИ са мање од једног долара дневно, поновљено је и на овогодишњем скупу у Давосу. Модел америчког либералног капитализма доживео је слом и сада се покушава са поправљањем онога што се још није покварило. Сумњиви трговци прешли су у проповеднике, расположење се из манијакалног мења у покајничко. Излагања су била морализаторска, недостајала им је само Маријана обнажених груди. Пре осам година у Давосу је амерички председник Бил Клинтон хвалио слободну трговину и отворено тржиште, подржао рад СТО, тог савременог баука. „Свако узмицање од глобализације”, рекао је тада Клинтон, „довело би до економске политике налик на ону из двадесетих и тридесетих година, а која је директно довела до Другог светског рата”.

Због економске кризе скоро милион Италијана било је на улицама Рима. Време револуције? Донесите вешала. Јер, и Дуче је тако почео. По Клинтону...

ИРАН ГРАБИ КА АТОМСКОЈ БОМБИ. Техеран врши тестирања полусферичне имплозије обухватајући успешну пробу система иницирања у више тачака са правим бризантни експлозивима. Употреба полусферичног система, уместо пуног сферичног, омогућава брзу оптичку и радиографску опсервацију имплодирајуће направе, поред других контролних метода, док је у случају потпуно сферичног система могућа само радиографска опсервација. Наиме, сферична „чаура” може се употребити за компресовање језгра нуклеарне бојеве главе, потискивач, омотач, рефлектор и на крају удубљење за фисиони материјал, до суперкритичног стања, неутронског извора који затим иницира финалну нуклеарну детонацију. Имплозивно нуклеарно оружје захтева мање фисионог материјала него други главни начин постизања суперкритичне масе за атомско оружје, техника „брзог сједињења”, будући да имплозија ствара неуобичајено високе концентрације. И све то може да стане у бојево пуњење пречника 60 цм за коничну бојеву главу иранске балистичке ракете „шахаб-3” средњег домета. Ајатоласи се очигледно не шале.

ТАЛИБАНИ СУ ОТЕТОМ ПОЉАКУ ОДРУБИЛИ ГЛАВУ. Пољска је згрожена злочином. Године 1965. једна патрола британског САС-а заробљена је у Јемену, у околностима какве су данас у Авганистану. Четири британска војника су кастрирана, извађена им је утроба, одрубљене су им главе и набијене на колац. Слично су муџахедини радили са заробљеним совјетским војницима и зато је у Авганистану било јако мало заробљених совјетских војника. Додуше, ни Совјети нису штедели муџосе, али то је било ипак без кастрирања и набијања главе на колац. Зашто ова прича? Па зато што на овим просторима има оних који би да се друже са талибанима. Да барем овим путем упознају дневни ред.