Фојбе и ми

Можемо ли бити „неутрални”, пасивни, па чак помало и задовољни када се Италија с једне, и Словенија и Хрватска с друге стране, расправљају, па и политички споре око тога ко је кога протерао из Истре после Другог светског рата? Да ли то што је Фијат ушао у Заставу, или то што италијански војници чувају Пећку патријаршију блокира, на неки начин, и глас Београда у садашњем спору две бивше југословенске републике са Римом. Можемо ли на то гледати из визуре некадашње заједничке државе СФРЈ, или само из контекста онога шта се све догодило на бившим југословенским просторима после 1991. године? Да ли је проблем Словеније и Хрватске са Италијом само њихов проблем, како се то очигледно сада гледа у Београду, или има и шире европске димензије?

Наравно, свака се држава првенствено брине за своје грађане и своју имовину, па и за своје границе. Чињеница је да су у последњим данима Другог светског рата неки Италијани страдали у фојбама у Истри, баш као што је и чињеница да су многи отишли, или морали да оду из Истре. Око бројки споре се историчари. Новац за изгубљену италијанску имовину оних грађана који су 1954. напустили северну Истру Словенија је одавно уплатила на рачун у Луксембургу.

Но, оно што је запањујуће, а што Рим прећуткује, јесте да до данас ниједан италијански официр из Другог светског рата није изведен пред неки италијански суд због ратних злочина почињених у Словенији, Хрватској, Црној Гори, или на Косову. Хиљаде људи на Балкану било је током Другог светског рата жртва италијанских ратних злочина. После рата нико није позван на одговорност, напротив, италијанске власти одустале су од захтева да се тражи изручење немачких ратних злочинаца у Италију прибојавајући се да би то могло да доведе до таласа захтева за изручење италијанских ратних злочинаца другим државама. Управо је то изјавио италијански амбасадор у Москви Пјетро Кварони 2002. године, а историчари Филипо Фокарди и Луц Клинкхамер објавили су пре осам година документа из којих произлази да се суђења италијанским ратним злочинцима из Другог светског рата намерно одлажу.

Италијани су у Другом светском рату имали концентрационе логоре на неким јадранским острвима, у којима су држали заточене Словенце, Хрвате, па и Србе. Љубљана је током тог рата све време била под опсадом италијанске војске, дословно опасана жицом и бункерима. Италија је тада стварала велику Албанију, уједињујући Косово са Албанијом.

За време НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, италијански борбени авиони извели су око 3.500 борбених летова бацивши на Србију више од 4.000 бомби и ракета. Чак су на нас послали и старе домаће авионе јуришнике да би касније могли боље да их продају са референцом: „бомбардовали Србију 1999”. Стари Латини.

Јесмо ли због пара све то заборавили?