Ентитетски гасоводи доприносе решењу за БиХ

Почиње ли мирна подела БиХ пре него што је и започео „равноправан договор три стране о њеној будућности”, који су без заказаног прецизног термина најавили Американци? Тај мирни почетак могли бисмо назвати „гасоводним”. Два гасовода: један ће са Запада улазити у ФБиХ и градиће га Американци, други са Истока у РС и градиће га Србија и Српска. Овај потоњи постоји још од пре рата и ишао је од границе на Дрини код Зворника према Сарајеву, а овај нови, знатно већег капацитета, гранаће се по Српској до Бањалуке, с успутним станицама у градовима и општинама, до прикључака за потрошаче. Подразумева се да ће са Запада у Босну стизати амерички течни гас, а са Истока природни руски. Тако ће муслиманско Сарајево престати да троши јефтинији руски гас и прећи на скупљи амерички, али ће бар бити сигурни да им га Срби не могу завртати као што је наводно бивало током рата. Кажемо наводно, јер је после рата „Слободна Босна” под насловом „Ево зашто смо се смрзавали током рата!” открила да су гас завртале саме муслиманске власти да би Сарајево направиле градом мучеником. Сада ће засебни ентитетски гасни коридори прекинути још једну везу између два Сарајева, српског и бошњачког.

Према писању неолибералног „Гардијана”, „Трамп је на тај начин занемарио обавезу БиХ да добије сагласност ЕУ, а у финишу планира да истисне и Русију с тржишта у Српској и Србији, и то у интересу свог приватног бизниса”. Постоји потреба за диверзификацијом извора, као претпоставка енергетске безбедности земље, али уколико постоји слободна тржишна конкуренција, ситне разлике у ценама на великим количинама вртоглаво се пењу у корист руског извозника. Како год, испада да се и у БиХ преноси енергетски фронт између САД и ЕУ, а гас и нафта су данас постали моћније политичко оружје него дронови. Ако су САД и РФ поделиле енергетско тржиште у БиХ, Српска свој енергетски суверенитет, који је данас основа државног суверенитета, везује за Србију, односно Русију, а ФБиХ за Хрватску, односно САД. Бошњаци би преко Шмита могли да се вежу за Немачку, која ни сама није енергетски суверена. Елем, ЕУ може да се пуши са обавезама на енергетску лојалност, које Брисел намеће чланицама и кандидатима, а посебно у Босни, која се дели на бошњачке евроентузијасте и српске евроскептике.

Јесте да Немачка планира огроман војни буџет, јесте да се „Фолксваген” преоријентише на наменску производњу и уводи се обавезан војни рок, али нико ни на папиру не може да израчуна како ће уз стагнантан, чак негативан привредни раст моћи да купује хиперскупе напредне оружане системе у САД, и за своје и за потребе Украјине, али може да тренира строгоћу на западном Балкану и храбри своје савезнике из два светска рата у ФБиХ. План за југоисточни Балкан, војна сарадња Загреба, Тиране и Приштине, опстанак ОХР-а, позивање на инвестиције у Србију и БиХ – све је то осмишљено да би блокирали независну српску политику Србије и Српске.

Већина високих представника, четири од њих седам, били су Немци и Аустријанци. Сада истичу да „нису учествовали у дилу САД са Српском и Додиком”, а нису били присутни у СБ УН кад је самозвани Шмит од Василија Небензје практично добио отказ. Окупатори у два светска рата осећају БиХ као свој посед и у томе их подржавају стари хрватско-муслимански колаборанти у ФБиХ. Кажу: „У БиХ мора да буде неко ко ће да доноси одлуке ако локални актери не могу да се договора.” Штавише, скандалозни Шмит стално помера термин одласка: од половине прошле године до почека текуће године, па до после октобарских избора. Практично користе ситуацију у којој још није договорено шта после Шмита. На бројна питања новинара „када мисли да оде, докле је наумио да остане”, ономад је цинично изјавио да „није битно хоће ли отићи сутра или за годину дана”, а Жељка Цвијановић открива да му је наложено да у међувремену мирује.

У Сарајеву су таман одахнули душом што је Нетанјаху коначно стао у Гази и јужној Либији, а Трамп заустављен у Ирану и што је војна сарадња Хрватске, Албаније и Косова опколила Србију и Српску, а из Загреба – поново о трећем ентитету. На панелу „БиХ неуспела држава и нужност трећег хрватског ентитета”, у саорганизацији моћне америчке фондације „Херитиџ”, блиске Трампу, главну реч је водио амерички Хрват Макс Приморац, познат као борац за хрватску једнакоправност у ФБиХ. Али, Бошњаке је највише забринуло што се на овом међународном скупу у загребачком Хотелу „Дубровник” дискретном подршком огласио и кардинал Винко Пуљић.

Надбискуп врхбосански још од пре рата, донедавно и утицајни поборник јединствене, грађанске БиХ, окренуо је ћурак, што значи да се променио став Ватикана, а ватреним херцегбосанским католицима важније је шта им поручи папа, него централа ХДЗ-а у Загребу, са све Пленковићем, Владом и Сабором заједно. Ерго, ни пола године до избора све хрватство се упреже да спречи да му још једном муслимани изаберу члана Председништва БиХ уместо њиховог лидера Човића. Скупу у хотелу „Дубровник” претходио је шест месеци раније сличан скуп истога организатора, а у међувремену је одржан и трећи, само у аранжману Министарства иностраних дела. Јединствена порука са сва три скупа на адресу Сарајева гласи: Ако не пристанете на другу изборну јединицу, тражићемо трећи ентитет.

Ни Бошњаци не одустају да Хрватима и даље бирају члана Председништва БиХ. Истина, то више неће моћи да буде баш вечити Жељко Комшић, јер је потрошио све законске мандате, али Тројка већ припрема свог новог кандидата, извесног Славена Ковачевића, Хрвата, грађанисту и боснољуба. На панел у Загребу оштро је реаговао Елмедин Конаковић, министар спољни у име целе БиХ, иако је већ сваком живом и ван БиХ јасно да иза званичног демарша не стоје ни Срби, а поготово не Хрвати. Хајде што министар Елмедин испада смешан, али те смејурије постале су део бошњачке идеологије да као најбројнији имају право да заступају целину. Неспремним да преговарају са Србима и Хрватима, након пораза у грађанском рату који су сами политички изазвали и дејтонске поделе на територијално-етничке ентитете и кантоне коју су и сами потписали, можда им и не преостаје друго него да фантазирају о томе да постоји државни континуитет БиХ са средњовековном хришћанском краљевином Босном, иако је пре пола миленијума прекинут и никад није обновљен, о томе да је цела бировактиле била беговска земља, иако је то било за време османске окупације, о томе да ће с Требевића дојахати америчка коњица с Билом и Хилари на челу да направи БиХ по бошњачкој мери... Знајући за те фантазије популарне код Бошњака, заменик државног секретара Америке Кристофер Ландау је поводом прошлогодишњег обележавања јубилеја 30 година од Дејтона поручио да ће се „САД ангажовати у Босни на договору равноправне три стране о јасним, реалним и прагматичним решењима”. Али није рекао када.

Српска одавно једва чека и „Херцег-Босна” спремна је да крене за њом. А шта ће кантони с бошњачком већином? Гари Демпси с Института Ранд већ крајем рата проценио је да би и Бошњаци уз мало додатне територије од Хрвата у ФБиХ и мало више пара од међународне заједнице, такође прихватили миран разлаз. Вероватно би и без тога били срећни да добију државицу 1/1 на фртаљ БиХ, уместо фиктивне државе 1/3. „Нек је наша, па макар као авлија!” Наравно, не би смела да се зове Муслиманија, него Бошњакистан, да не би плашила хришћанску Европу од продора исламског тероризма на Запад. У првом делу наслова загребачког панела спомиње се и да је „БиХ неуспела држава”, што коинцидира с Додиковом тезом да Српској БиХ ничему не користи, него само штети, јер саботира њене развојне пројекте. Блокирала је ХЕ „Бук бијела”, требињски аеродром, мост преко Саве код Градишке...

Ипак, до решења се неће лако и брзо доћи. Договор ће у првој рунди обухватити широки круг представника власти, опозиције, невладиног сектора, САД, ЕУ, РФ, да би у финишу за столом остали лидери три доминантне странке Бакир, Додик и Човић, који држе стварну моћ, плус Ландау, задужен за усмеравање. Нешто више о томе знаће се већ 12. маја, после нове редовне полугодишње расправе СБ УН о стању у БиХ. Шмитова судбина је извесна. Статус ОХР-а – неизвестан. Због доприноса деескалацији кризе Додик ће бити први пут похваљен од САД, Руси и Кинези ће га бранити само од Британаца. Подела гасовода исток–запад у БиХ, као и притисак Загреба на Сарајево, допринеће да Бошњаци бар реалније сагледају своју позицију. Њима се привиђају саудијски танкери како преко Неума узводно Миљацком стижу „на Бембашу на воду”.

*Професор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа