Нема шанси да нам буде боље

Оља Ивањицки, као свестрани уметник, пре свега сликар и цртач, а потом и вајар, песник, прозни писац, костимограф и архитекта у покушају, истиче да сликање није декорација већ филозофија њеног живота. Она је уметница која и даље тежи да открије свет који је пун лепоте и тајни.

Њене слике чувају углед музеја и галерија широм света. Пре десетак година проглашена је за најбољег сликара 20. века на просторима ондашње Југославије, а неколико година раније стигло јој је и посебно признање из иностранства – Међународни биографски центар из Кембриџа уврстио је, доживотно, Ољу Ивањицки међу 500 водећих особа света од утицаја!

У овом тренутку 66 Ољиних цртежа, из свих фаза рада, представљено је Нишлијама, а крајем овог месеца ова уметничка дела "поклониће" се и Београђанима.

Овога пута Оља Ивањицки прича о низу својих животних виђења и опредељења.

Чега се сећате из детињства?

Руског сам порекла, од мајке Веронике и оца Василија... Али, себе сам одувек доживљавала као одраслу особу. Била сам само физички мала. Тај осећај је посебно дошао до изражаја у току једног страшног догађаја у Крагујевцу, месту нашег боравка у време Другог светског рата: Немци су дошли у нашу кућу, с намером да оца одведу на стрељање. Да, знала сам, баш на стрељање. Иако сасвим мала, казала сам Немцима, на немачком језику, да је мој отац Рус, белогардејац... И молила сам их да га не одводе од куће... Били су запањени мојим знањем немачког, аргументима и молбом детета... Тако сам спасла мог оца Василија...

Кад су те слике постале ведрије?

У време школовања у Београду, на Академији за ликовну уметност, а посебно на усавршавању у Америци, где сам отишла у организацији Фордове фондације и уз финансијску помоћ Фулбрајтове стипендије. Сви смо се тада, после предавања, на најлепши начин дружили, размењивали искуства и забављали гледањем рагби утакмица нашег факултета у борби са ривалима са других високих школа, а одлазили смо и на утакмице професионалних екипа...

Како сте доживљавали рагби?

Ништа нисам разумела, али свиђала ми се њихова опрема са јастуцима на раменима и рукама, металним маскама на лицу, шлемовима на глави... Они су мени изгледали као супермени... Волела сам да их гледам. Њихове туче су биле прави спектакл без тежих повреда, јер су их од свих ломова штитиле маске. Рагби је за Американце био и остао спорт број један, а и ја сам га волела.

Да ли сте се и Ви бавили спортом?

Нисам никад била спортски тип. Једино сам увек могла и волела да гледам спортске догађаје. А сад се бавим вежбама зато да бих се здравије осећала, боље мислила и остала, релативно, покретна. Волим и пливање, али то могу да чиним само лети, кад одлазим на одмор, у Будву и Боку которску. Кад се предајем мору и сунцу и не мислим на рад...

Који клуб Вам је најближи?

Ево сад припремам једну велику слику за донаторско вече Црвене звезде, које ће се одржати 13. децембра у хотелу "Хајат". Биће то, кад је у питању моја струка, једна велика аукција и једно пријатно дружење са спортистима и уметницима свих опредељења. За Црвену звезду сам једне године радила календар и графику коју су они поклањали пријатељима клуба...

Шта мислите о фудбалерима?

У интересу државе би било да се фудбалери што дуже задрже у нашим екипама, а не да се тако млади дају некоме ван граница земље. Зато улагања морају да буду већа, а рад стручнији, јер та наша деца не знају да дају голове, а само се то рачуна... Мислим да би тада и наши клубови и наш државни тим играли значајнију улогу на међународној сцени. И сви би били задовољни. Баш сам љута кад губимо мечеве и не одлазимо на европска и светска такмичења. Пратим све то...

Да ли Вам је живот био тежак?

Јесте, али имала сам циљ. Тај циљ ми је давао снагу да све издржим, да не посустанем, да се борим...

А да ли Вас је неко злоупотребљавао?

Било је и тога само кад сам на то пристала. Мени је увек било све јасно. У свим сегментима збивања. Али, понекад сам пуштала да ме матица поведе другим токовима... А кад ми то није одговарало, мењала сам смер кретања кроз живот.

Како тумачите судбину?

Могла сам у животу да направим милијарду комбинација. Могла сам свој живот да поведем и на пету страну света... Али, увек сам се питала да ли је све што ми се догађа и део зацртане судбине у коју сам приморана да верујем, јер многи односи се дешавају и мимо мене. Све вам је то као ова тканина на мени у којој има много тога, а најмање оног доброг, квалитетног, кашмира... Е, такво је и "ткање" наших живота.

Чиме сте сад заокупљени?

Требало би да објавим последњу збирку песама. У претходним поемама сам обухватила све. То су као мали научни есеји. И сад сам застала у завршавању једне поеме. И ту борбу између мене и ове поеме доживљавам као неку игру која ће, као све игре, ипак, имати свој крај.

Шта Вас потреса?

Увек се трудим да будем ван тог односа. Увек могу све да разумем; и људску немоћ, и злоћу, и љубав, и патњу... Јер, људи кроз све то пролазе. А многи не могу да се отресу неких својих оптерећења, па им све праштам...

Ипак, да ли видите бољитак?

Нема никаквих шанси да нам буде боље! Не само нама. Никоме на овом свету не може да буде боље. Баш никоме! Планетарно питање је – како даље. И нема решења. Било које решење – не доноси решење. Још смо ми у добром положају јер нисмо ни навикли на много боље. Најгоре ће бити онима који су навикли на сигурност, на удобност, на бахатост... Јер, ломови ће бити ужасни.

Како би свет могао да се спаси ужаса?

Никако. Свака брана ужасу не мора то да буде. То вам је као Мажино линија коју су Французи, као бедем, пре Другог светског рата, направили на граници са Немачком, а Немци су ту линију заобишли и ускочили у Француску преко Белгије...

Колико су сликари и визионари?

То је врло могуће. Али, потребно је много знати да би се насликало баш оно што се осећа и жели у том смислу. Али, у прилог овој тези о сликарима визионарима нудим вам чињеницу да је Милић од Мачве насликао, у пламену, зграду ЦК, на ушћу Саве у Дунав, десет година пре него што се то стварно догодило... А ја сликам искрцавање са наше планете...

Како живите од сликарства?

Скромно, као сви сликари. Слике добијају праву цену тек кад сликар умре. Ево, последњег примера: Енди Ворхол, икона поп арта, који је умро пре 20 година, и кога сам упознала у Америци, продавао је своје слике за 1.000 долара, а недавно је једна његова слика, с ликом глумице Елизабете Тејлор, продата за 25 милиона долара! Да сам тада купила "Ворхола", а могла сам, била бих милионерка.

Критичари су Вас назвали "Леонардова кћи"...

Себе сам, после ове планетарне похвале, видела, условно речено, као некога ко гледа истим очима на сликарство као што је то чинио и Леонардо. Његова дела сам проучила до сваког детаља. А истовремено те наше очи су пуне емоција. И ја, као и Леонардо, имам бескрајну љубав за све појаве овог света...

Како доживљавате младе људе?

Младост би требало да буде украс овог света. Али, ова наша младост, сви ти момци и девојке који седе по кафићима ближи су мојој процени да су површни до бескраја него да у себи носе стваралачку енергију.

Колико водите рачуна о политици?

Не припадам никоме, а познајем многе. Знам Бориса Тадића. Није му сад лако... Мило Ђукановић ми је бираним речима отворио изложбу у Будви... Слушала сам ових дана одбрану Војислава Шешеља. Мислим да је тада дао максимум свих својих потенцијала и због једног чистог историјског увида у све те догађаје. Подсетио нас је на низ чињеница...

Да ли се плашите смрти?

Мислим да се свако плаши тог растанка од живота. Са физичком смрћу престаје осећање наде. Да ли се она појављује у неком другом облику, не могу да кажем. Не знам. Али, сазнаћемо и то. Можда...

Чему се надате?

Па, кад бих набрајала све моје животне наде био би то дуг списак. А сад, и кад бих могла да имам шта хоћу, ја то не бих желела. Јер, кад ми је то што сам желела било важно – нисам могла да га имам.

Шта је за Вас љубав?

То је један од најлепших природних токова живота. Импулсе љубави имају сви...

Чега бисте се одрекли због љубави?

Могла сам у једном, за мене, судбоносном тренутку, због једног Немца, да одем из Београда, града који безгранично волим. Али, то се, нажалост, није догодило. Он је погинуо...

Да ли је Ваша најјача љубав – љубав према уметности?