Продавци прича

Претпостављам да је колега Јакша Шћекић имао најбољу намеру да у тексту о „Нашем променљивом имиџу” понуди нека решења како да Србија поправи негативну слику о себи у свету. Нажалост, бојим се да је цела прича постављена на погрешне основе, с погрешним, имплицитним, закључком – да пита не може да се прави од... Шћекић, као светски човек, каже то, наравно, на цивилизован начин: „Од лошег глумца ни најбољи редитељ не може да направи звезду. Од лошег сценарија ни најбољи драматурзи не могу да направе добру представу”.

Ипак, суштина поруке је иста: Срби су лош генетски материјал. Шћекић у неколико наврата успешно указује на негативне појаве у друштву, у функционисању власти и парламента, па и на наше нарави, које су такве какве су. Али ма колико дијагноза била тачна, узроци болести, како их представља, у најмању руку су проблематични. Јер фокусирати се на „распојасане гомиле са мртвим црним овцама на главама (претпостављам да мисли на шубаре) и на „заставе са мртвачким главама” као главне узрочнике распада бивше Југославије и лошег српског имиџа у свету исто је као од дрвета не видети шуму. Па неће ваљда бити да су црне шубаре и кокарде биле превасходни или једини узрочник трагедије која је захватила све југословенске народе! Где су ту словеначки, хрватски, муслимански и сви други сепаратизми? Како то да се свет није згрозио над оживљавањем усташких симбола и кама у Хрватској или присуством муџахединских главосеча у Босни. Уместо да нам објасни и тај феномен, Шћекић нас убеђује како смо од страних новинара, који се као поубијаше да пошаљу праву слику у свет, правили непријатеље. Стицајем околности, у то време сам као дописник Ројтерса из Београда, проводио доста времена са страним колегама. У време албанских немира на Косову крајем осамдесетих, често сам их слушао у хотелу „Гранд” у Приштини како „усаглашавају ставове” да ли је полиција против демонстраната користила оклопна возила или тенкове. Обично би закључили да су то ипак били тенкови, јер „то боље продаје причу”.

Многи од тих посленика „седме силе”, попут Лоре Силбер, Чака Судетића и Роја Гатмена, да наведем само троје, после су се обогатили на нашој несрећи пишући књиге и правећи телевизијске серије о „црним овцама” и „мртвачким главама”, или су, као Судетић, постали истражитељи Хашког трибунала.

Шћекић је у међувремену променио три стране медијске куће, али, изгледа, ништа није научио. Он нас сад подучава да ће Србија „поправити свој имиџ кад будемо стајали у реду пред шалтерима и на црвено светло у саобраћају”. Не, драги колега Шћекићу, него кад редова више не буде, и кад Ви и Ваши истомишљеници, који су стварали садашњу негативну слику, промените диоптрију. Али Шћекић иде и даље, па каже: Србија ће поправити слику о себи „кад не будемо гостили људе са Интерполове потернице у скупштини и стављали људе на стуб срама само зато што другачије мисле, кад црква престане да се меша у државне ствари, кад јавни ТВ сервис буде имао емисију на албанском језику, кад...”

Да није тужно, било би смешно. Србији се замера што је примила човека који је стављен на Интерполову потерницу због кафанске туче, а колико окорелих криминалаца са потернице Интерпола, укључујући организаторе шверца цигарета, шеткају Црном Гором и – ником ништа! Коначно, Шћекићу је сасвим у реду кад се у државне ствари, попут Статута Војводине, мешају Наташа Кандић, Соња Бисерко и друга псеудомондијалистичка братија, али не и кад Црква са својим ставом изађе у јавност. А, за кога, побогу, албански програм на РТС-у? Да ли за Албанце у Приштини, или оне у Тирани, једнако непријатељски настројене?

На крају, Шћекић лаконски закључује да „није тешко бити нормалан”. Само што „црне овце” и „мртвачке главе” то никако да схвате! Његова свеукупна поставка теза, међутим, потврђује управо супротно – да је и те како тешко бити нормалан.

новинар