Prodavci priča

Pretpostavljam da je kolega Jakša Šćekić imao najbolju nameru da u tekstu o „Našem promenljivom imidžu” ponudi neka rešenja kako da Srbija popravi negativnu sliku o sebi u svetu. Nažalost, bojim se da je cela priča postavljena na pogrešne osnove, s pogrešnim, implicitnim, zaključkom – da pita ne može da se pravi od... Šćekić, kao svetski čovek, kaže to, naravno, na civilizovan način: „Od lošeg glumca ni najbolji reditelj ne može da napravi zvezdu. Od lošeg scenarija ni najbolji dramaturzi ne mogu da naprave dobru predstavu”.

Ipak, suština poruke je ista: Srbi su loš genetski materijal. Šćekić u nekoliko navrata uspešno ukazuje na negativne pojave u društvu, u funkcionisanju vlasti i parlamenta, pa i na naše naravi, koje su takve kakve su. Ali ma koliko dijagnoza bila tačna, uzroci bolesti, kako ih predstavlja, u najmanju ruku su problematični. Jer fokusirati se na „raspojasane gomile sa mrtvim crnim ovcama na glavama (pretpostavljam da misli na šubare) i na „zastave sa mrtvačkim glavama” kao glavne uzročnike raspada bivše Jugoslavije i lošeg srpskog imidža u svetu isto je kao od drveta ne videti šumu. Pa neće valjda biti da su crne šubare i kokarde bile prevashodni ili jedini uzročnik tragedije koja je zahvatila sve jugoslovenske narode! Gde su tu slovenački, hrvatski, muslimanski i svi drugi separatizmi? Kako to da se svet nije zgrozio nad oživljavanjem ustaških simbola i kama u Hrvatskoj ili prisustvom mudžahedinskih glavoseča u Bosni. Umesto da nam objasni i taj fenomen, Šćekić nas ubeđuje kako smo od stranih novinara, koji se kao poubijaše da pošalju pravu sliku u svet, pravili neprijatelje. Sticajem okolnosti, u to vreme sam kao dopisnik Rojtersa iz Beograda, provodio dosta vremena sa stranim kolegama. U vreme albanskih nemira na Kosovu krajem osamdesetih, često sam ih slušao u hotelu „Grand” u Prištini kako „usaglašavaju stavove” da li je policija protiv demonstranata koristila oklopna vozila ili tenkove. Obično bi zaključili da su to ipak bili tenkovi, jer „to bolje prodaje priču”.

Mnogi od tih poslenika „sedme sile”, poput Lore Silber, Čaka Sudetića i Roja Gatmena, da navedem samo troje, posle su se obogatili na našoj nesreći pišući knjige i praveći televizijske serije o „crnim ovcama” i „mrtvačkim glavama”, ili su, kao Sudetić, postali istražitelji Haškog tribunala.

Šćekić je u međuvremenu promenio tri strane medijske kuće, ali, izgleda, ništa nije naučio. On nas sad podučava da će Srbija „popraviti svoj imidž kad budemo stajali u redu pred šalterima i na crveno svetlo u saobraćaju”. Ne, dragi kolega Šćekiću, nego kad redova više ne bude, i kad Vi i Vaši istomišljenici, koji su stvarali sadašnju negativnu sliku, promenite dioptriju. Ali Šćekić ide i dalje, pa kaže: Srbija će popraviti sliku o sebi „kad ne budemo gostili ljude sa Interpolove poternice u skupštini i stavljali ljude na stub srama samo zato što drugačije misle, kad crkva prestane da se meša u državne stvari, kad javni TV servis bude imao emisiju na albanskom jeziku, kad...”

Da nije tužno, bilo bi smešno. Srbiji se zamera što je primila čoveka koji je stavljen na Interpolovu poternicu zbog kafanske tuče, a koliko okorelih kriminalaca sa poternice Interpola, uključujući organizatore šverca cigareta, šetkaju Crnom Gorom i – nikom ništa! Konačno, Šćekiću je sasvim u redu kad se u državne stvari, poput Statuta Vojvodine, mešaju Nataša Kandić, Sonja Biserko i druga pseudomondijalistička bratija, ali ne i kad Crkva sa svojim stavom izađe u javnost. A, za koga, pobogu, albanski program na RTS-u? Da li za Albance u Prištini, ili one u Tirani, jednako neprijateljski nastrojene?

Na kraju, Šćekić lakonski zaključuje da „nije teško biti normalan”. Samo što „crne ovce” i „mrtvačke glave” to nikako da shvate! Njegova sveukupna postavka teza, međutim, potvrđuje upravo suprotno – da je i te kako teško biti normalan.

novinar