Свет се мења стрпљењем

Радови Наташе Кокић (1979, Београд) више од једне деценије настају на папиру минималним средствима, док изражавају комплексне међуодносе унутрашњих и спољних дилема савремене јединке. Она у свом раду често користи визуелне предлошке, како документарних фотографија, тако све чешће и визуелне белешке научних истраживања. Ипак, њени радови као да оно што је очигледно, јасно и недвосмислено – интернализују, као да ауторка самом њиховом репродукцијом асимилује визуелни мотив и од њега ствара нешто сасвим ново, нешто што има само свој живот на папиру. Уз то, њени радови носе и велику дозу апстракције.

Упијајући њену најновију изложбу „Нулта тачка” у Продајној галерији Београд неминовно се питате како она види тај процес „превођења” предложака у сопствени израз, нашта уметница одговара:

„Преношење предложака на папир није никад директно и једноставно. Често предлошци су ту само да би били визуелна референца, која треба да ме подсећа шта треба да изведем на папиру. Некада су модификовани до те мере да нису препознатљиви. Понекад почнем тако што посматрам референцу, али се онда изгубим у потезима и немам времена да заправо гледам у предложак. Понекад само почнем да радим из ћошка папира и не планирам унапред композиције. Превођење предложака видим као филтрирање, још један додатни слој модификација. На крају, почетна фотографија није релевантна уопште.

Тренутно уживам у сређивању површина цртежа, јер површину рада видим као неку врсту границе, опну која се налази између нас и самог рада. Сада радим на грубом папиру и важно ми је да та грубост ствари једну врсту визуелног снега који контролишем.

Ја свој рад не видим као апстракцију, већ као другачију врсту реалности”.

Ви сте вашим радом изградили сферу како личног, тако и друштвеног преиспитивања, што нису нимало лаке теме. У једном тексту о Вашем раду стоји да „у (вашим) радовима трудите се да продубите истраживање природне филозофије након које би радови створили микроклиму у којој је посматрач може да буде охрабрен да се промени”. Како ви видите ту промену – зашто, у ком правцу, са ким, кога ради?

Још на студијама интересовале су ме теме које се тичу друштва у целини. Посматрала сам друштво не као скуп свих људи једне државе, већ више као замку коју постављамо једни другима. Јер друштво стварамо ми сами, својим понашањем и односима. Не мислим овде на законе или нека правила којима морамо да се повинујемо. Мислим да односи међу људима и стварају таква правила каква имамо и процедуре које постоје – они стварају услове за постављање баш таквих правила. Наравно да покушавам да пливам у свему томе као и сви остали, али сам почела да замишљам да кроз радове могу да отворим неке нове идеје – паралелне светове који би дозволили другачије односе међу људима и самим тим и другачија правила. Те промене су више утопијске, нереалне. И до њих се долази крајње неинстинктивним путем. Као у роману Муракамија, када главни лик прође кроз зид.

Последњих година све више уводите у свој рад боју, иако су радови и даље преовлађујуће црно-бели. Осим што је средство, какав однос сте до сада изградили према угљену, папиру, а однедавно и дрвеним бојицама, у поетици која можда пре лежи у процесуалности, како материјалних аспеката рада, тако и поетике?

Волим пресовани угљен као материјал. Лежи у основи уметности. Занимљиво ми је и да видим шта као материјал може да постигне. Боја се појавила као траг дигиталног у раду. Мој рад је увек био аналоган, али је последњих година почео да се мења. Употребом скенера и неких других помагала, почела сам да уводим боју у своје предлошке, па самим тим и у радове. Случајност је постала правило у раду. Провлачењем аналогне фотографије кроз скенер и у том процесу померајући фотографију, добила сам боје и форме које не постоје ни на фотографији ни у реалном свету. То је као неки нови ентитет који је сваки пут другачији. Настале боје су те које видим као пролазе, капије ка другим димензијама и другачијим друштвима. Постоји интерпретација квантне физике Хју Еверета која каже да свака наша одлука ствара нове гране свемира, то јест – шта год да одлучимо, ипак се све наше одлуке остварују али у другим тајмлајновима. Да ли је ово тачно или не – не знам, али ми се допада идеја и мало олакшава свакодневицу.

Имала сам отпор раније према бојицама као материјалу за цртање, али сам се временом уверила да оне и те како могу бити професионално средство. Омогућавају ми пуну контролу над тоновима и слојевима боје.

Када сте увели у свој рад просторне интервенције, како са самим цртежима, тако и са допунским елементима? Која потреба лежи у корену те одлуке?

То је релативно скорашњи додатак. Желела сам да смислим алтернативни начин излагања радова и употребљавала сам углавном плочасте материјале попут танке шпер-плоче, која је могла да се савија у простору и тако створи нови простор у оквиру чисто белог излагачког простора. У процесу сам схватила да ми недостаје још неки елемент. Ја не волим да рамим радове, јер сматрам да рам ствара безразложну дистанцу од радова, ствара још једну баријеру која чини и да се све појединости цртежа не виде. Обојене летве су на неки начин рамови који су ту да уоквире радове на један суптилнији начин, индиректан. Такође, понекад имам утисак да би могле представљати линије које излазе из самог рада. У будућности планирам да сазнам како да их савијам и од њих градим мало другачије рамове. Волим поставку да посматрам као рад за себе, где су сви елементи који се налазе у просторији у служби тог једног рада.

Предајете на Факултету ликовних уметности. Колико је изазовно ставити професионалну уметност у перспективу данашњим младим људима, у тренутку када делује да се цео свет распада у бесповрат?

Ја мислим да је то баш оно што је важно. Како се одржати у данашњем свету него радом на себи и својим идејама које други могу да виде? Мислим да је велика одговорност на нама иако то на први поглед не делује тако. Оне фразе о томе како ће уметност променити свет... не мислим да је тако, али мислим да мења појединце који ће онда то своје искуство пренети на друге. Мислим да се свет мења на тај начин. Јако ми је важно да студенти имају свој начин рада, свој израз, да користе енергију коју већ имају и да не мисле да им је потребно нешто ново и специјално. То што имају је већ довољно специјално и треба да искористе то што имају. Данас студенти имају другачију врсту фокуса, желе да дођу брже до решења. Али кључно је не прескакати степенице и наоружати се стрпљењем.