Svet se menja strpljenjem

Radovi Nataše Kokić (1979, Beograd) više od jedne decenije nastaju na papiru minimalnim sredstvima, dok izražavaju kompleksne međuodnose unutrašnjih i spoljnih dilema savremene jedinke. Ona u svom radu često koristi vizuelne predloške, kako dokumentarnih fotografija, tako sve češće i vizuelne beleške naučnih istraživanja. Ipak, njeni radovi kao da ono što je očigledno, jasno i nedvosmisleno – internalizuju, kao da autorka samom njihovom reprodukcijom asimiluje vizuelni motiv i od njega stvara nešto sasvim novo, nešto što ima samo svoj život na papiru. Uz to, njeni radovi nose i veliku dozu apstrakcije.

Upijajući njenu najnoviju izložbu „Nulta tačka” u Prodajnoj galeriji Beograd neminovno se pitate kako ona vidi taj proces „prevođenja” predložaka u sopstveni izraz, našta umetnica odgovara:

„Prenošenje predložaka na papir nije nikad direktno i jednostavno. Često predlošci su tu samo da bi bili vizuelna referenca, koja treba da me podseća šta treba da izvedem na papiru. Nekada su modifikovani do te mere da nisu prepoznatljivi. Ponekad počnem tako što posmatram referencu, ali se onda izgubim u potezima i nemam vremena da zapravo gledam u predložak. Ponekad samo počnem da radim iz ćoška papira i ne planiram unapred kompozicije. Prevođenje predložaka vidim kao filtriranje, još jedan dodatni sloj modifikacija. Na kraju, početna fotografija nije relevantna uopšte.

Trenutno uživam u sređivanju površina crteža, jer površinu rada vidim kao neku vrstu granice, opnu koja se nalazi između nas i samog rada. Sada radim na grubom papiru i važno mi je da ta grubost stvari jednu vrstu vizuelnog snega koji kontrolišem.

Ja svoj rad ne vidim kao apstrakciju, već kao drugačiju vrstu realnosti”.

Vi ste vašim radom izgradili sferu kako ličnog, tako i društvenog preispitivanja, što nisu nimalo lake teme. U jednom tekstu o Vašem radu stoji da „u (vašim) radovima trudite se da produbite istraživanje prirodne filozofije nakon koje bi radovi stvorili mikroklimu u kojoj je posmatrač može da bude ohrabren da se promeni”. Kako vi vidite tu promenu – zašto, u kom pravcu, sa kim, koga radi?

Još na studijama interesovale su me teme koje se tiču društva u celini. Posmatrala sam društvo ne kao skup svih ljudi jedne države, već više kao zamku koju postavljamo jedni drugima. Jer društvo stvaramo mi sami, svojim ponašanjem i odnosima. Ne mislim ovde na zakone ili neka pravila kojima moramo da se povinujemo. Mislim da odnosi među ljudima i stvaraju takva pravila kakva imamo i procedure koje postoje – oni stvaraju uslove za postavljanje baš takvih pravila. Naravno da pokušavam da plivam u svemu tome kao i svi ostali, ali sam počela da zamišljam da kroz radove mogu da otvorim neke nove ideje – paralelne svetove koji bi dozvolili drugačije odnose među ljudima i samim tim i drugačija pravila. Te promene su više utopijske, nerealne. I do njih se dolazi krajnje neinstinktivnim putem. Kao u romanu Murakamija, kada glavni lik prođe kroz zid.

Poslednjih godina sve više uvodite u svoj rad boju, iako su radovi i dalje preovlađujuće crno-beli. Osim što je sredstvo, kakav odnos ste do sada izgradili prema ugljenu, papiru, a odnedavno i drvenim bojicama, u poetici koja možda pre leži u procesualnosti, kako materijalnih aspekata rada, tako i poetike?

Volim presovani ugljen kao materijal. Leži u osnovi umetnosti. Zanimljivo mi je i da vidim šta kao materijal može da postigne. Boja se pojavila kao trag digitalnog u radu. Moj rad je uvek bio analogan, ali je poslednjih godina počeo da se menja. Upotrebom skenera i nekih drugih pomagala, počela sam da uvodim boju u svoje predloške, pa samim tim i u radove. Slučajnost je postala pravilo u radu. Provlačenjem analogne fotografije kroz skener i u tom procesu pomerajući fotografiju, dobila sam boje i forme koje ne postoje ni na fotografiji ni u realnom svetu. To je kao neki novi entitet koji je svaki put drugačiji. Nastale boje su te koje vidim kao prolaze, kapije ka drugim dimenzijama i drugačijim društvima. Postoji interpretacija kvantne fizike Hju Evereta koja kaže da svaka naša odluka stvara nove grane svemira, to jest – šta god da odlučimo, ipak se sve naše odluke ostvaruju ali u drugim tajmlajnovima. Da li je ovo tačno ili ne – ne znam, ali mi se dopada ideja i malo olakšava svakodnevicu.

Imala sam otpor ranije prema bojicama kao materijalu za crtanje, ali sam se vremenom uverila da one i te kako mogu biti profesionalno sredstvo. Omogućavaju mi punu kontrolu nad tonovima i slojevima boje.

Kada ste uveli u svoj rad prostorne intervencije, kako sa samim crtežima, tako i sa dopunskim elementima? Koja potreba leži u korenu te odluke?

To je relativno skorašnji dodatak. Želela sam da smislim alternativni način izlaganja radova i upotrebljavala sam uglavnom pločaste materijale poput tanke šper-ploče, koja je mogla da se savija u prostoru i tako stvori novi prostor u okviru čisto belog izlagačkog prostora. U procesu sam shvatila da mi nedostaje još neki element. Ja ne volim da ramim radove, jer smatram da ram stvara bezrazložnu distancu od radova, stvara još jednu barijeru koja čini i da se sve pojedinosti crteža ne vide. Obojene letve su na neki način ramovi koji su tu da uokvire radove na jedan suptilniji način, indirektan. Takođe, ponekad imam utisak da bi mogle predstavljati linije koje izlaze iz samog rada. U budućnosti planiram da saznam kako da ih savijam i od njih gradim malo drugačije ramove. Volim postavku da posmatram kao rad za sebe, gde su svi elementi koji se nalaze u prostoriji u službi tog jednog rada.

Predajete na Fakultetu likovnih umetnosti. Koliko je izazovno staviti profesionalnu umetnost u perspektivu današnjim mladim ljudima, u trenutku kada deluje da se ceo svet raspada u bespovrat?

Ja mislim da je to baš ono što je važno. Kako se održati u današnjem svetu nego radom na sebi i svojim idejama koje drugi mogu da vide? Mislim da je velika odgovornost na nama iako to na prvi pogled ne deluje tako. One fraze o tome kako će umetnost promeniti svet... ne mislim da je tako, ali mislim da menja pojedince koji će onda to svoje iskustvo preneti na druge. Mislim da se svet menja na taj način. Jako mi je važno da studenti imaju svoj način rada, svoj izraz, da koriste energiju koju već imaju i da ne misle da im je potrebno nešto novo i specijalno. To što imaju je već dovoljno specijalno i treba da iskoriste to što imaju. Danas studenti imaju drugačiju vrstu fokusa, žele da dođu brže do rešenja. Ali ključno je ne preskakati stepenice i naoružati se strpljenjem.