Среда, 22.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Чему служе високи представници у БиХ

Чему служе високи представници у БиХ
(ЕПА/Ф.Д.)

За­што се ви­со­ки пред­став­ник у БиХ зо­ве „ви­со­ки” ка­да не по­сто­је „сред­њи” и „ни­ски”? Исти­на, „ни­ски пред­став­ник” по­сто­ји у жар­го­ну ду­хо­ви­тих Са­рај­ли­ја, ко­је та­ко ти­ту­ли­шу сво­је по­ли­ти­ча­ре ко­ји се на­пад­но „увла­че” стран­ци­ма. Мо­гу­ће об­ја­шње­ње атри­бу­ци­је „ви­со­ки” у слу­ча­ју Бо­сне мо­же се об­ја­сни­ти ти­ме да се ма­ски­ра осо­ба нај­ни­жих про­фе­си­о­нал­них, по­ли­тич­ких и мо­рал­них пер­фор­ман­си. Сва­ко ће од­мах по­ми­сли­ти на Шми­та, али он је са­мо нај­дра­ма­тич­ни­ја ма­ни­фе­ста­ци­ја исте су­шти­не. Већ је Ве­стен­дорп Бон­ска овла­шће­ња оце­нио као су­прот­на Деј­то­ну, али их је пр­ви при­ме­њи­вао.

Сми­сао уло­ге в. п. ОХР и в. п. не мо­же се раз­у­ме­ти у кон­тек­сту прет­по­став­ке да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца за­и­ста же­ли да не­што ре­ши у БиХ, али да се у то­ме не сна­ла­зи, да ба­ха­то гре­ши, упор­но по­на­вља ло­ше по­те­зе, да је фру­стри­ра­на не­у­спе­си­ма, да не­ма но­ве иде­је... На­про­тив, кључ за об­ја­шње­ње тре­ба окре­ну­ти у су­прот­ном сме­ру: циљ јој је за­пра­во да се ни­шта не ре­ши. Али за оства­ре­ње ци­ља ни­је до­вољ­но па­сив­но по­сма­тра­ње ка­ко се „не­сло­жна бо­сан­ска пле­ме­на” ме­ђу­соб­но бес­ко­нач­но сва­ђа­ју не­го се ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца мо­ра по­сред­нич­ки укљу­чи­ти на те­ре­ну као ак­тив­ни ге­не­ра­тор но­вих сва­ђа, не­спо­ра­зу­ма, до­ли­ва­ња уља на ва­тру, под­ба­да­ња јед­них про­тив дру­гих, по­вла­че­њем по­те­за ко­ји јед­не про­во­ци­ра­ју, а дру­ге па­ци­фи­ку­ју. И при­том се и тзв. ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца де­ли на уло­ге до­брог и ло­шег по­ли­цај­ца: ка­да ЕУ шти­ти јед­не, САД фа­во­ри­зу­је дру­ге и тре­ће, па он­да за­ме­не уло­ге. Тек кад се 30 го­ди­на тап­ка­ња ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це у ме­сту са­гле­да из обр­ну­те пер­спек­ти­ве, све ло­гич­ки до­ла­зи на сво­је ме­сто, по­ста­је кри­стал­но ја­сно и укла­па се у за­о­кру­же­ну при­чу. Та­да не­ма ви­ше ни­шта не­ло­гич­но, глу­по, про­ма­ше­но, не­до­след­но. На­про­тив, све је у функ­ци­ји ства­ра­ња кри­зе, кон­фу­зи­је, ха­о­са и не­ма по­тре­бе да се пи­та­мо шта они у ства­ри хо­ће у БиХ. Хо­ће упра­во то што и ра­де: да бо­сан­ски ло­нац крч­ка на ти­хој ва­три, а да не про­кљу­ча у но­ви гра­ђан­ски рат, ба­рем до да­љег, кад им за­тре­ба да по­кре­ну лан­ча­не ре­ги­о­нал­не и ши­ре су­ко­бе. У ме­ђу­вре­ме­ну, у Бо­сни су ин­ста­ли­ра­ни ци­вил­ни упра­ви­те­љи и, за не дај бо­же, ста­ци­о­ни­ра­ни на­о­ру­жа­ни стра­жа­ри под ра­зним име­ни­ма ко­ји чу­ва­ју мир и ста­бил­ност кад они има­ју ва­жни­ја по­сла на дру­гом ме­сту. Ме­ња­ју име­на Еуфор, Сфор, Ифор итд. да би се ство­рио ути­сак не­ке ди­на­ми­ке и про­ме­на, чак на­прет­ка, иако су све то ис­по­ста­ве НА­ТО-а.

И, ге­не­рал­но, то ни­је стаг­нант­но ста­ње мо­чва­ре у ко­јој се ни­шта не по­ме­ра и пред­ста­вља веч­но вра­ћа­ње истог, из кри­зе у кри­зу, јер од­но­си се и те ка­ко ме­ња­ју, али све на­го­ре. Рат­на уза­јам­на ет­нич­ка чи­шће­ња ство­ри­ла су три на­ци­о­нал­но хо­мо­ге­не те­ри­то­ри­је, Деј­тон их је ве­ри­фи­ко­вао уну­тра­шњом по­де­лом на ен­ти­те­те и кан­то­не и сви су га пот­пи­са­ли, ство­ре­ни су Устав и до­ма­ће де­мо­крат­ске ин­сти­ту­ци­је, али ни­је то би­ло трај­но ста­ње ко­је су хте­ли у Бо­сни. За­то је уло­га в. п. по анек­су 10 са­мо кон­сул­та­тив­на, Бон­ским овла­шће­њи­ма пре­тво­ре­на у дик­та­тор­ску, а Устав­ни суд ста­вљен под ње­го­ву па­тро­на­жу уз по­моћ ино­стра­них су­ди­ја. Елем, до­ма­ћа де­мо­кра­ти­ја за­ме­ње­на је ино­стра­ном дик­та­ту­ром, јер БиХ без ње не мо­же да оп­ста­не. Кра­так је пут од по­др­шке им­пле­мен­та­ци­ји (Билт), пре­ко про­тек­то­ра­та (Ве­стен­дорп), дик­та­ту­ре (Пе­трич, Еш­да­ун) и пре­да­ха (Шварц Ши­линг, Лај­чак, Ин­цко) до ти­ра­ни­је (Шмит).

Пра­те­ћи еле­мент те игре на је­дан гол је огро­ман но­вац за ми­то и ко­руп­ци­ју. Тре­ба пла­ти­ти прав­ни жон­гле­рај тен­ден­ци­о­зног, ис­кри­вље­ног, зло­на­мер­ног или ди­рект­но ла­жног ин­тер­пре­ти­ра­ња по­је­ди­них од­ре­да­ба Деј­то­на. Ва­ља та­ко­ђе раз­не спе­ци­јал­не иза­сла­ни­ке, ме­ди­ја­то­ре, из­ве­сти­о­це, екс­клу­зив­ним хо­но­ра­ри­ма, днев­ни­ца­ма и пут­ним тро­шко­ви­ма до­бро под­ма­за­ти да ла­жу. А тек ску­па ло­би­ра­ња у Кон­гре­су САД, за­ку­пљи­ва­ње про­сто­ра или ми­ну­та у гло­бал­ним ме­ди­ји­ма. Огром­не па­ре сли­ва­ју се не­где та­мо, а ма­ло ће то­га про­ме­ни­ти ов­де. „Ску­пи­те ми­ли­јар­ду до­ла­ра и ку­пи­те са­мо­стал­ност!”, при­ват­но су са­ве­то­ва­ли До­ди­ка. Та­ко су Ко­со­ву при­зна­ли се­це­си­ју, та­ко су Му­сли­ма­ни по­бе­ди­ли у ме­диј­ском ра­ту. По­себ­но де­при­ми­ра кад вам у по­ве­ре­њу ка­жу да сте све у пра­ву, али да су до­шли да пре­не­су став сво­јих вла­да.

Ка­ко се пре­ма то­ме по­ста­ви­ти? Нео­п­ход­ни уну­тра­шњи ко­ре­лат те ма­ни­пу­ла­ци­је је­сте да ло­кал­ни на­ро­ди не схва­те да они ма­гар­че све стра­не у су­ко­бу, од­но­сно да по­ве­ру­ју да они сви­ма по­ма­жу. А све се сво­ди на то да вас они при­вре­ме­но из­ми­ре да би вас све трај­но за­ва­ди­ли и за­ја­ха­ли. Ма­скен­бал по­чи­ње та­ко што вам по­ну­де до­бре по­сред­нич­ке услу­ге и ар­би­тра­жу у ло­кал­ном су­ко­бу. Ако им на по­сред­нич­ку по­ну­ду ка­же­те: „Хва­ла, не!”, он­да ће се по­тру­ди­ти да се сва­ђа за­кр­ви, да би мо­гли да ка­жу да ци­ви­ли­зо­ва­ни свет не мо­же до­зво­ли­ти да се ги­не и ру­ши пред њи­хо­вим очи­ма. За­тим ло­кал­не по­бед­ни­ке бом­бар­ду­ју да би по­бед­ни­ци би­ли они, уве­ду при­нуд­ну упра­ву и на­пла­те тро­шко­ве об­но­ве и ре­кон­струк­ци­је, што се пре­тва­ра у ду­жнич­ко роп­ство. Нпр. по­во­дом ин­тер­вен­ци­је у Ира­ку, Аме­ри су фор­ми­ра­ли сво­је­вр­сно ак­ци­о­нар­ско дру­штво за рат и мир. Ко­ли­ко ко­ја зе­мља до­при­не­се ин­ва­зи­ји на ову зе­мљу, то­ли­ко ће по­сле ра­та до­би­ти гра­ђе­вин­ских и дру­гих по­сло­ва за пре­по­род и де­це­ни­ја­ма их на­пла­ћи­ва­ти у наф­ти по сим­бо­лич­ној це­ни. Ка­да жр­тва схва­ти, већ је за­па­ла у ду­жнич­ко роп­ство, а по­ку­шај би­ло ка­кве про­ме­не од­но­са са­пли­ће се о ме­ђу­на­род­не уго­во­ре ста­ри­је од до­ма­ћег за­ко­но­дав­ства.

Тре­ба ли од­го­вор са те­ре­на у БиХ да бу­де фа­та­ли­стич­ки: „Би­ће нам та­ко ка­ко је, од­но­сно, ка­ко они хо­ће.” Не! То­ме су скло­ни Му­сли­ма­ни и Хр­ва­ти, ге­не­ра­ци­ја­ма на­ви­кли да њи­ма упра­вља­ју им­пе­ри­је, а тих се ко­лек­тив­них на­ви­ка те­шко осло­ба­ђа­ју, ка­ко пи­ше про­фе­сор Дра­жен Пе­хар, Хр­ват и из Мо­ста­ра, у из­вр­сној књи­зи „Ви­со­ки пред­став­ник – пет по­гла­вља јед­ног скан­да­ла”, Изет­бе­го­вић је опет ме­ни при­чао: „На­бу­си­тог Туђ­ма­на из­бе­га­вам да ви­дим и лак­ше ми је да се до­го­во­рим с Ген­ше­ром, а Хр­ват­ску иона­ко у све­му кон­тро­ли­ше Не­мач­ка, док „оног ва­шег Сло­бу не мо­же ни Му­ха­мед пеј­гам­бер!” „Ко­ло­ни­јал­на свест и сер­вил­ност ду­бо­ко су уко­ре­ње­ни на овим про­сто­ри­ма, али мно­го из­ра­же­ни­ји у Хр­ват­ској и Фе­де­ра­ци­ји БиХ не­го у Ср­би­ји и Срп­ској”, сма­тра Пе­хар. Ср­би је­су дру­га­чи­ји, ди­жу устан­ке, бу­не се, а он­да се пи­та­ју да ли је вре­де­ло то­ли­ких жр­та­ва или је тре­ба­ло са­че­ка­ти да се од­но­си из­ме­ђу ве­ли­ких про­ме­не. Ка­ра­ђор­ђе или Ми­лош као узор?! Сло­ба је уби­јен у за­тво­ру, Рат­ко уми­ре, Ра­до­ван до­жи­вот­но ро­би­ја, а за Фра­њу и Али­ју је „за­ка­сни­ла” већ на­пи­са­на оп­ту­жни­ца. Ср­би ре­ме­те игру слу­ге и го­спо­да­ра и за­то су за стран­це де­жур­ни ре­ме­ти­лац ми­ра и ста­бил­но­сти. Пр­ви свет­ски рат иза­звао је атен­тат Са­ра­је­ву, а као, Дру­ги – по­ни­ште­ње Трој­ног пак­та у Бе­о­гра­ду, док су Аустро­у­гар­ска и Не­мач­ка, јел­да, мо­ра­ле да се бра­не од срп­ског от­по­ра. Мо­же­те у сво­јој зе­мљи да сме­ни­те ко­о­пе­ра­тив­ну власт, али но­ва, да би је при­зна­ли, мо­ра да при­хва­ти ра­ни­је и ме­ђу­на­род­не оба­ве­зе и уђе у но­ве. Џа­ба би­сте кре­чи­ли.

Иако по­не­кад и по­не­ко ва­жан из све­та из­ја­ви да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца не мо­же оста­ти веч­но у БиХ, то­ком три де­це­ни­је ни­су баш по­ка­за­ли не­стр­пље­ње да оду, иако је деј­тон­ски рок од 10 го­ди­на већ тро­стру­ко пре­ко­ра­чен. Кна­ус и Мар­тин опи­са­ли су Еш­да­у­на као ви­це­кра­ља бри­тан­ске кру­не и ко­ло­ни­јал­ној Кал­ку­ти. Па­хор је пи­тао чла­но­ве Пред­сед­ни­штва БиХ: „Да ли же­ли­те да се по­де­ли­те у три др­жа­ве?” На­кон 20 го­ди­на би­ла је за­по­че­та рас­пра­ва о уки­да­њу Бон­ских овла­шће­ња и дис­ло­ка­ци­ји ОХР-а у Беч, али је за­вр­ше­на са 5+2 усло­ва да стран­ци оду, од ко­јих је је­дан да ће ОХР од­лу­чи­ти ка­да су ис­пу­ње­ни, што зна­чи – ни­кад. На­до­мак 30. го­ди­шњи­це Деј­то­на, До­дик је кре­нуо у офан­зи­ву про­тив ОХР-а, кон­крет­но про­тив иона­ко не­ре­гу­лар­ног в. п. Шми­та, по­ни­шта­ва­ју­ћи све ње­го­ве од­лу­ке про­тив Срп­ске до, нај­зад, за­бра­не да кро­чи у „ма­њи ен­ти­тет”. Осла­ња­ју­ћи се на по­др­шку Пу­ти­на и свог до­ла­зе­ћег фа­во­ри­та Трам­па, те при­ја­те­ља Ор­ба­на, До­дик се, би­ће, при­се­тио про­це­не Ти­мо­ти­ја Ле­са да је то­ком пр­вог Трам­по­вог ман­да­та Срп­ска про­пу­сти­ла да се оса­мо­ста­ли, али да ће још би­ти при­ли­ка. Да ли је осе­тио тај дру­ги мо­мен­тум за оса­мо­ста­ље­ње? До­дик је спу­ште­ног гар­да на­пао на Шми­та ди­рек­ти­ма и апер­ка­ти­ма, а он­да шам­пи­он­ски ески­ви­рао опа­сан уда­рац ко­ји је пре­тио нок­да­у­ном.

Ла­жни в. п. се по­сле за­ма­ха у пра­зно за­те­ту­рао и по­ли­тич­ки стро­по­штао, те је по­сле ви­ше по­ку­ша­ја Мер­ца да га при­диг­не, су­ди­ја Трамп по­чео да му бро­ји до 10 и кан­це­лар је мо­рао да ба­ци пе­шкир у ринг. До­дик се и без др­жав­не функ­ци­је вра­тио оја­чан у меч, ска­че диг­ну­тих ру­ку на дру­гом кра­ју рин­га, спре­ман да на­ста­ви бор­бу. Али, гло­бал­ни ме­на­џе­ри на­ме­шта­ња ме­че­ва већ спре­ма­ју но­вог ре­гу­лар­ног в. п. Ако тај бу­де по анек­су 10, би­ће До­ди­ков по­ен за Срп­ску, ако пак за­др­жи Бон­ска овла­шће­ња, он­да нас са­мо по­но­во вр­те укруг.

До­ди­ка го­не за­то што се бо­ри за са­мо­стал­ност и за­гле­дан је у Ср­би­ју, а 98 од­сто Ср­ба у БиХ су још на пле­би­сци­ту у но­вем­бру 1991. од­лу­чи­ли да оста­ну с њом.

*Про­фе­сор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.