Чему служе високи представници у БиХ

За­што се ви­со­ки пред­став­ник у БиХ зо­ве „ви­со­ки” ка­да не по­сто­је „сред­њи” и „ни­ски”? Исти­на, „ни­ски пред­став­ник” по­сто­ји у жар­го­ну ду­хо­ви­тих Са­рај­ли­ја, ко­је та­ко ти­ту­ли­шу сво­је по­ли­ти­ча­ре ко­ји се на­пад­но „увла­че” стран­ци­ма. Мо­гу­ће об­ја­шње­ње атри­бу­ци­је „ви­со­ки” у слу­ча­ју Бо­сне мо­же се об­ја­сни­ти ти­ме да се ма­ски­ра осо­ба нај­ни­жих про­фе­си­о­нал­них, по­ли­тич­ких и мо­рал­них пер­фор­ман­си. Сва­ко ће од­мах по­ми­сли­ти на Шми­та, али он је са­мо нај­дра­ма­тич­ни­ја ма­ни­фе­ста­ци­ја исте су­шти­не. Већ је Ве­стен­дорп Бон­ска овла­шће­ња оце­нио као су­прот­на Деј­то­ну, али их је пр­ви при­ме­њи­вао.

Сми­сао уло­ге в. п. ОХР и в. п. не мо­же се раз­у­ме­ти у кон­тек­сту прет­по­став­ке да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца за­и­ста же­ли да не­што ре­ши у БиХ, али да се у то­ме не сна­ла­зи, да ба­ха­то гре­ши, упор­но по­на­вља ло­ше по­те­зе, да је фру­стри­ра­на не­у­спе­си­ма, да не­ма но­ве иде­је... На­про­тив, кључ за об­ја­шње­ње тре­ба окре­ну­ти у су­прот­ном сме­ру: циљ јој је за­пра­во да се ни­шта не ре­ши. Али за оства­ре­ње ци­ља ни­је до­вољ­но па­сив­но по­сма­тра­ње ка­ко се „не­сло­жна бо­сан­ска пле­ме­на” ме­ђу­соб­но бес­ко­нач­но сва­ђа­ју не­го се ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца мо­ра по­сред­нич­ки укљу­чи­ти на те­ре­ну као ак­тив­ни ге­не­ра­тор но­вих сва­ђа, не­спо­ра­зу­ма, до­ли­ва­ња уља на ва­тру, под­ба­да­ња јед­них про­тив дру­гих, по­вла­че­њем по­те­за ко­ји јед­не про­во­ци­ра­ју, а дру­ге па­ци­фи­ку­ју. И при­том се и тзв. ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца де­ли на уло­ге до­брог и ло­шег по­ли­цај­ца: ка­да ЕУ шти­ти јед­не, САД фа­во­ри­зу­је дру­ге и тре­ће, па он­да за­ме­не уло­ге. Тек кад се 30 го­ди­на тап­ка­ња ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це у ме­сту са­гле­да из обр­ну­те пер­спек­ти­ве, све ло­гич­ки до­ла­зи на сво­је ме­сто, по­ста­је кри­стал­но ја­сно и укла­па се у за­о­кру­же­ну при­чу. Та­да не­ма ви­ше ни­шта не­ло­гич­но, глу­по, про­ма­ше­но, не­до­след­но. На­про­тив, све је у функ­ци­ји ства­ра­ња кри­зе, кон­фу­зи­је, ха­о­са и не­ма по­тре­бе да се пи­та­мо шта они у ства­ри хо­ће у БиХ. Хо­ће упра­во то што и ра­де: да бо­сан­ски ло­нац крч­ка на ти­хој ва­три, а да не про­кљу­ча у но­ви гра­ђан­ски рат, ба­рем до да­љег, кад им за­тре­ба да по­кре­ну лан­ча­не ре­ги­о­нал­не и ши­ре су­ко­бе. У ме­ђу­вре­ме­ну, у Бо­сни су ин­ста­ли­ра­ни ци­вил­ни упра­ви­те­љи и, за не дај бо­же, ста­ци­о­ни­ра­ни на­о­ру­жа­ни стра­жа­ри под ра­зним име­ни­ма ко­ји чу­ва­ју мир и ста­бил­ност кад они има­ју ва­жни­ја по­сла на дру­гом ме­сту. Ме­ња­ју име­на Еуфор, Сфор, Ифор итд. да би се ство­рио ути­сак не­ке ди­на­ми­ке и про­ме­на, чак на­прет­ка, иако су све то ис­по­ста­ве НА­ТО-а.

И, ге­не­рал­но, то ни­је стаг­нант­но ста­ње мо­чва­ре у ко­јој се ни­шта не по­ме­ра и пред­ста­вља веч­но вра­ћа­ње истог, из кри­зе у кри­зу, јер од­но­си се и те ка­ко ме­ња­ју, али све на­го­ре. Рат­на уза­јам­на ет­нич­ка чи­шће­ња ство­ри­ла су три на­ци­о­нал­но хо­мо­ге­не те­ри­то­ри­је, Деј­тон их је ве­ри­фи­ко­вао уну­тра­шњом по­де­лом на ен­ти­те­те и кан­то­не и сви су га пот­пи­са­ли, ство­ре­ни су Устав и до­ма­ће де­мо­крат­ске ин­сти­ту­ци­је, али ни­је то би­ло трај­но ста­ње ко­је су хте­ли у Бо­сни. За­то је уло­га в. п. по анек­су 10 са­мо кон­сул­та­тив­на, Бон­ским овла­шће­њи­ма пре­тво­ре­на у дик­та­тор­ску, а Устав­ни суд ста­вљен под ње­го­ву па­тро­на­жу уз по­моћ ино­стра­них су­ди­ја. Елем, до­ма­ћа де­мо­кра­ти­ја за­ме­ње­на је ино­стра­ном дик­та­ту­ром, јер БиХ без ње не мо­же да оп­ста­не. Кра­так је пут од по­др­шке им­пле­мен­та­ци­ји (Билт), пре­ко про­тек­то­ра­та (Ве­стен­дорп), дик­та­ту­ре (Пе­трич, Еш­да­ун) и пре­да­ха (Шварц Ши­линг, Лај­чак, Ин­цко) до ти­ра­ни­је (Шмит).

Пра­те­ћи еле­мент те игре на је­дан гол је огро­ман но­вац за ми­то и ко­руп­ци­ју. Тре­ба пла­ти­ти прав­ни жон­гле­рај тен­ден­ци­о­зног, ис­кри­вље­ног, зло­на­мер­ног или ди­рект­но ла­жног ин­тер­пре­ти­ра­ња по­је­ди­них од­ре­да­ба Деј­то­на. Ва­ља та­ко­ђе раз­не спе­ци­јал­не иза­сла­ни­ке, ме­ди­ја­то­ре, из­ве­сти­о­це, екс­клу­зив­ним хо­но­ра­ри­ма, днев­ни­ца­ма и пут­ним тро­шко­ви­ма до­бро под­ма­за­ти да ла­жу. А тек ску­па ло­би­ра­ња у Кон­гре­су САД, за­ку­пљи­ва­ње про­сто­ра или ми­ну­та у гло­бал­ним ме­ди­ји­ма. Огром­не па­ре сли­ва­ју се не­где та­мо, а ма­ло ће то­га про­ме­ни­ти ов­де. „Ску­пи­те ми­ли­јар­ду до­ла­ра и ку­пи­те са­мо­стал­ност!”, при­ват­но су са­ве­то­ва­ли До­ди­ка. Та­ко су Ко­со­ву при­зна­ли се­це­си­ју, та­ко су Му­сли­ма­ни по­бе­ди­ли у ме­диј­ском ра­ту. По­себ­но де­при­ми­ра кад вам у по­ве­ре­њу ка­жу да сте све у пра­ву, али да су до­шли да пре­не­су став сво­јих вла­да.

Ка­ко се пре­ма то­ме по­ста­ви­ти? Нео­п­ход­ни уну­тра­шњи ко­ре­лат те ма­ни­пу­ла­ци­је је­сте да ло­кал­ни на­ро­ди не схва­те да они ма­гар­че све стра­не у су­ко­бу, од­но­сно да по­ве­ру­ју да они сви­ма по­ма­жу. А све се сво­ди на то да вас они при­вре­ме­но из­ми­ре да би вас све трај­но за­ва­ди­ли и за­ја­ха­ли. Ма­скен­бал по­чи­ње та­ко што вам по­ну­де до­бре по­сред­нич­ке услу­ге и ар­би­тра­жу у ло­кал­ном су­ко­бу. Ако им на по­сред­нич­ку по­ну­ду ка­же­те: „Хва­ла, не!”, он­да ће се по­тру­ди­ти да се сва­ђа за­кр­ви, да би мо­гли да ка­жу да ци­ви­ли­зо­ва­ни свет не мо­же до­зво­ли­ти да се ги­не и ру­ши пред њи­хо­вим очи­ма. За­тим ло­кал­не по­бед­ни­ке бом­бар­ду­ју да би по­бед­ни­ци би­ли они, уве­ду при­нуд­ну упра­ву и на­пла­те тро­шко­ве об­но­ве и ре­кон­струк­ци­је, што се пре­тва­ра у ду­жнич­ко роп­ство. Нпр. по­во­дом ин­тер­вен­ци­је у Ира­ку, Аме­ри су фор­ми­ра­ли сво­је­вр­сно ак­ци­о­нар­ско дру­штво за рат и мир. Ко­ли­ко ко­ја зе­мља до­при­не­се ин­ва­зи­ји на ову зе­мљу, то­ли­ко ће по­сле ра­та до­би­ти гра­ђе­вин­ских и дру­гих по­сло­ва за пре­по­род и де­це­ни­ја­ма их на­пла­ћи­ва­ти у наф­ти по сим­бо­лич­ној це­ни. Ка­да жр­тва схва­ти, већ је за­па­ла у ду­жнич­ко роп­ство, а по­ку­шај би­ло ка­кве про­ме­не од­но­са са­пли­ће се о ме­ђу­на­род­не уго­во­ре ста­ри­је од до­ма­ћег за­ко­но­дав­ства.

Тре­ба ли од­го­вор са те­ре­на у БиХ да бу­де фа­та­ли­стич­ки: „Би­ће нам та­ко ка­ко је, од­но­сно, ка­ко они хо­ће.” Не! То­ме су скло­ни Му­сли­ма­ни и Хр­ва­ти, ге­не­ра­ци­ја­ма на­ви­кли да њи­ма упра­вља­ју им­пе­ри­је, а тих се ко­лек­тив­них на­ви­ка те­шко осло­ба­ђа­ју, ка­ко пи­ше про­фе­сор Дра­жен Пе­хар, Хр­ват и из Мо­ста­ра, у из­вр­сној књи­зи „Ви­со­ки пред­став­ник – пет по­гла­вља јед­ног скан­да­ла”, Изет­бе­го­вић је опет ме­ни при­чао: „На­бу­си­тог Туђ­ма­на из­бе­га­вам да ви­дим и лак­ше ми је да се до­го­во­рим с Ген­ше­ром, а Хр­ват­ску иона­ко у све­му кон­тро­ли­ше Не­мач­ка, док „оног ва­шег Сло­бу не мо­же ни Му­ха­мед пеј­гам­бер!” „Ко­ло­ни­јал­на свест и сер­вил­ност ду­бо­ко су уко­ре­ње­ни на овим про­сто­ри­ма, али мно­го из­ра­же­ни­ји у Хр­ват­ској и Фе­де­ра­ци­ји БиХ не­го у Ср­би­ји и Срп­ској”, сма­тра Пе­хар. Ср­би је­су дру­га­чи­ји, ди­жу устан­ке, бу­не се, а он­да се пи­та­ју да ли је вре­де­ло то­ли­ких жр­та­ва или је тре­ба­ло са­че­ка­ти да се од­но­си из­ме­ђу ве­ли­ких про­ме­не. Ка­ра­ђор­ђе или Ми­лош као узор?! Сло­ба је уби­јен у за­тво­ру, Рат­ко уми­ре, Ра­до­ван до­жи­вот­но ро­би­ја, а за Фра­њу и Али­ју је „за­ка­сни­ла” већ на­пи­са­на оп­ту­жни­ца. Ср­би ре­ме­те игру слу­ге и го­спо­да­ра и за­то су за стран­це де­жур­ни ре­ме­ти­лац ми­ра и ста­бил­но­сти. Пр­ви свет­ски рат иза­звао је атен­тат Са­ра­је­ву, а као, Дру­ги – по­ни­ште­ње Трој­ног пак­та у Бе­о­гра­ду, док су Аустро­у­гар­ска и Не­мач­ка, јел­да, мо­ра­ле да се бра­не од срп­ског от­по­ра. Мо­же­те у сво­јој зе­мљи да сме­ни­те ко­о­пе­ра­тив­ну власт, али но­ва, да би је при­зна­ли, мо­ра да при­хва­ти ра­ни­је и ме­ђу­на­род­не оба­ве­зе и уђе у но­ве. Џа­ба би­сте кре­чи­ли.

Иако по­не­кад и по­не­ко ва­жан из све­та из­ја­ви да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца не мо­же оста­ти веч­но у БиХ, то­ком три де­це­ни­је ни­су баш по­ка­за­ли не­стр­пље­ње да оду, иако је деј­тон­ски рок од 10 го­ди­на већ тро­стру­ко пре­ко­ра­чен. Кна­ус и Мар­тин опи­са­ли су Еш­да­у­на као ви­це­кра­ља бри­тан­ске кру­не и ко­ло­ни­јал­ној Кал­ку­ти. Па­хор је пи­тао чла­но­ве Пред­сед­ни­штва БиХ: „Да ли же­ли­те да се по­де­ли­те у три др­жа­ве?” На­кон 20 го­ди­на би­ла је за­по­че­та рас­пра­ва о уки­да­њу Бон­ских овла­шће­ња и дис­ло­ка­ци­ји ОХР-а у Беч, али је за­вр­ше­на са 5+2 усло­ва да стран­ци оду, од ко­јих је је­дан да ће ОХР од­лу­чи­ти ка­да су ис­пу­ње­ни, што зна­чи – ни­кад. На­до­мак 30. го­ди­шњи­це Деј­то­на, До­дик је кре­нуо у офан­зи­ву про­тив ОХР-а, кон­крет­но про­тив иона­ко не­ре­гу­лар­ног в. п. Шми­та, по­ни­шта­ва­ју­ћи све ње­го­ве од­лу­ке про­тив Срп­ске до, нај­зад, за­бра­не да кро­чи у „ма­њи ен­ти­тет”. Осла­ња­ју­ћи се на по­др­шку Пу­ти­на и свог до­ла­зе­ћег фа­во­ри­та Трам­па, те при­ја­те­ља Ор­ба­на, До­дик се, би­ће, при­се­тио про­це­не Ти­мо­ти­ја Ле­са да је то­ком пр­вог Трам­по­вог ман­да­та Срп­ска про­пу­сти­ла да се оса­мо­ста­ли, али да ће још би­ти при­ли­ка. Да ли је осе­тио тај дру­ги мо­мен­тум за оса­мо­ста­ље­ње? До­дик је спу­ште­ног гар­да на­пао на Шми­та ди­рек­ти­ма и апер­ка­ти­ма, а он­да шам­пи­он­ски ески­ви­рао опа­сан уда­рац ко­ји је пре­тио нок­да­у­ном.

Ла­жни в. п. се по­сле за­ма­ха у пра­зно за­те­ту­рао и по­ли­тич­ки стро­по­штао, те је по­сле ви­ше по­ку­ша­ја Мер­ца да га при­диг­не, су­ди­ја Трамп по­чео да му бро­ји до 10 и кан­це­лар је мо­рао да ба­ци пе­шкир у ринг. До­дик се и без др­жав­не функ­ци­је вра­тио оја­чан у меч, ска­че диг­ну­тих ру­ку на дру­гом кра­ју рин­га, спре­ман да на­ста­ви бор­бу. Али, гло­бал­ни ме­на­џе­ри на­ме­шта­ња ме­че­ва већ спре­ма­ју но­вог ре­гу­лар­ног в. п. Ако тај бу­де по анек­су 10, би­ће До­ди­ков по­ен за Срп­ску, ако пак за­др­жи Бон­ска овла­шће­ња, он­да нас са­мо по­но­во вр­те укруг.

До­ди­ка го­не за­то што се бо­ри за са­мо­стал­ност и за­гле­дан је у Ср­би­ју, а 98 од­сто Ср­ба у БиХ су још на пле­би­сци­ту у но­вем­бру 1991. од­лу­чи­ли да оста­ну с њом.

*Про­фе­сор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа