Нема се

Упозорење да „у буџету неће бити пара за све што је планирано” треба схватити веома озбиљно. Тежина тог упозорења није само у томе што га је изрекао члан тима економских саветника премијера Цветковића, то је и порука политичарима на власти да је дошло време да Србија, сада под притиском економске кризе, заврши неке неодложне транзиционе реформе.

Слабост економије једне државе неминовно отвара питање трансформације и рационализације њене надградње. Мегаломанија и илузија о великој, моћној, раскалашној, богатој и социјалистичкој држави мораће у месецима који долазе да буде озбиљно преиспитана јер Србија неће имати, нити ће моћи да сакупи толико пара да задовољи све до сада створене навике, апетите, жеље и амбиције. Влада би, према савету премијеровог Економског тима, морала баш ове године да се понаша у складу са народном изреком „Покривам се колики ми је губер”. Уосталом, свака одговорна власт у одговорној држави морала би стално тако да се понаша, а нарочито то мора да чини у временима великих економских криза каква је, на пример, сада.

Зато ће Цветковићевој коалиционој влади бити потребно много више храбрости него иједној српској влади у последњих неколико година. Јер, она ће притиснута скромном снагом буџета морати прво да призна како Србија нема пара да издржава оволику друштвену надградњу, а затим бескомпромисно започне њену али и рационализацију државне управе.

Нема разлога скривати податак да је, на пример, прошле године по завршетку избора у готово свим општинским администрацијама запослено десетине нових радника. Има општина у којима тренутно ради по 80 правника. Општине по Србији су пребукиране непотребном радном снагом. Како је која партија долазила на власт, тако је запошљавала „своје”, а није отпуштала „њихове”. Тако је број запослених у општинским секретаријатима и неприватизованим комуналним предузећима надрастао потребе локалних заједница и постао „гутач” пара пореских обвезника. 

Из времена социјализма и доба популизма Србија је наследила широку, скупу и нерационалну мрежу здравствене заштите и образовног система. Свако село морало је да има дом здравља и основну школу (па макар њу похађао само један ђак), а свака варош средњу школу и болницу. Такав систем већ годинама је неиздржљив терет за буџет, али већина политичара спремна је да толерише буџетски дефицит уместо да приватизује многе друштвене делатности (школе, здравствене установе, вртиће, домове за старе...).

Неких стечених права мораћемо да се одрекнемо. На то ће нас натерати економска криза кад већ сами нисмо рационализовали и приватизовали друштвене делатности. Сад је све пало на терет нејаке државе. А она више не може да се понаша у стилу „нема се, може се”. У супротном, може нам се догодити да банкротира влада (као пре неки дан на Исланду) или држава (као пре неколико година Аргентина).