У Београду пронашао душу

Његово презиме симболизује срећу. После обиласка 73 земље и каријере која се простире на више континената, мајстор борилачких вештина и светски шампион Џо Саде срећу је пронашао у нашој земљи где све чешће борави.

Планира да оснује академију намењену свим генерацијама. Размишљао је већ о томе, али га је додатно подстакао одзив публике и атмосфера у којој га је дочекала наша престоница када је недавно одржао јавну демонстрацију вештине којом се бави. На Факултету спорта и физичког васпитања, на ДИФ-у је показао своје професионално умеће заљубљеницима у борилачке вештине.

– Недавно сам рекао пријатељима да сам овде пронашао нешто што нигде другде нисам. Пронашао сам душу. Српску душу. То ми се веома допада. На предавање су дошли млади, старији, жене, мушкарци, деца. Најважније је да постоје отвореност и интересовање. Надам се да ћу остати и имати прилике да обучим још људи. Посетио сам значајан број земаља, а већ две године пишем књигу и ускоро ћу је завршити. У њој ће бити много тога што сам проживео у последњих 40 година, откако водим академију у Француској – истиче Саде за наш лист и додаје да најлепше утиске носи са Калемегдана, Дунава и из Храма Светог Саве.

Џо је рођен 1957. године у Рио де Жанеиру. Деценијама је професионално везан за Париз, где тренира и цивиле и припаднике специјалних јединица. У његовој породици су се одувек преплитале уметност, наука и борилачка традиција, што је имало снажан утицај на његова многобројна интересовања. Доктор је француске књижевности, у Америци је стекао магистарску диплому из пословне администрације и магистар је музикологије, ствара мелодије и пише текстове на неколико језика.

– Људи се често изненаде када схвате да се бавим музиком и говорим више језика. Говорим седам и по језика јер ми је руски негде „напола” и још га нисам потпуно усавршио. То је делом и породично наслеђе. Волим да помажем људима било кроз језик, музику или борилачке вештине – објашњава Џо.

Одрастајући у Бразилу, рано је започео тренинг џијуџицуа, а касније усавршавао знање са мајсторима из Кине, Јапана, Кореје и других делова света. Његов отац био је међународно признати архитекта и један од пет оснивача бразилског џијуџицуа, док је мајка била оперска певачица и дипломирани музиколог. Каријера мајстора борилачких вештина водила га је на све континенте, пре него што се 1986. године скућио у Паризу.

– Отац ме је увео у свет џијуџицуа, а учитељ кунг фуа био ми је ученик чувеног Бруса Лија. У Бразилу се могу похвалити великим бројем веома квалитетних бораца џијуџицуа, управо зато што се ту налази и једна од најбољих школа борилачких вештина у свету. Међутим, кунг фу је за мене одувек имао посебан значај као најстарија борилачка вештина, настала пре око 3.000 година у Кини – прича Саде.

Џо је данас један од светских мајстора како ове дисциплине тако и џит кун доа и џијуџицуа. У области кунг фуа носи звање деветог дана које му је доделила Међународна будо федерација и убраја се међу највише рангиране борце на свету, одмах иза свог учитеља са титулом десетог дана.

Џо је постао светски шампион у Аустралији 1986. године, азијски шампион 1983, медитерански шампион 1981, бразилски и јужноамерички шампион 1979. године. Од 1985. године ради и као тренер специјалних јединица – војске и полиције, где, како каже, примењује напредне и оперативне технике које се знатно разликују од рада са цивилима.

– Људи неретко мисле да тренирам само професионалце. У Паризу је, осим за припаднике специјалних јединица, академија отворена за све нивое, децу и одрасле, аматере и професионалце, жене и мушкарце. Имамо полазнике од пет година, али и оне са више од 70. Цивилима предајемо борилачке вештине у класичном смислу, док специјалне јединице уче посебне технике јер се суочавају са реалним опасностима. Тренинзи су им зато много тежи и интензивнији, то је спој борилачких вештина и војне обуке – наводи мајстор кунг фуа.

Џо је живот провео путујући и обучавајући заинтересоване борилачким вештинама, а осим Брус Лијеве школе борбе у Паризу, основао је и Француско удружење џит кун доа и Доџо до академију за црне појасеве.

– Многе европске земље су ме позвале да отворим академију. Једну сам основао пре много година у Лондону, али тамо тренинге држи један од мојих ученика. Моја дисциплина је једноставна за учење. Важно је само да људи дођу и пробају. Искрено, из личних разлога више не волим свој живот у Паризу као раније. Овде у Београду ми се допада то што људи знају да живе, док данас у великим градовима сви само журе. Надам се да ћу убрзо отворити академију овде, а до тада, циљ ми је учење српског језика – прича са осмехом Саде и одлази у шетњу градским улицама.