Пропелерски лет кроз фестивалски мрак

Кан – У златно доба авијације, негде с почетком шездесетих година прошлог века, осмогодишњи обожавалац авиона Џеф и његова мајка крећу у једном правцу јефтиним летом преко више градова широм Америке до Холивуда где је средовечној, луцкастој мајци обећан посао статисте. И тај обичан лет авионом с пропелерима претвара се у путовање живота, а све то заједно у сладак филм „Пропелерски једносмерни ноћни лет” (у француској дистрибуцији филм имаће наслов „Ноћни лет за Лос Анђелес”), с којим као редитељ дебитује славни холивудски глумац Џон Траволта.

Пред светску премијеру овог филма, насталог иначе према Траволтином илустрованом роману који је написао за свог сина 1997. године (нажалост је трагично преминуо у 16. години), у дворани „Дебиси” десило се пријатно изненађење због којег су овом сценаристи, редитељу и продуценту потекле сузе. Фестивалски челник Тјери Фремо позвао га је на сцену и пред усхићеном публиком уручио му почасну „Златну палму” изненађења, као подстицај за следеће редитељске филмове, а видно дирнути Траволта је захвалио рекавши: „Ово ми је важније од Оскара!”. Славни глумац, а и сам искусан пилот са више од 9.000 сати летења, публици је испричао да је ово „најличнији у његовом животу”, да у њему слави „уметност неба”, и да у њему има много тога личног. Наиме, ово пропелерско путовање маленог Џефа, авантура из дечје перспективе, представља искуство младог Џона Траволте. „Моја породица је разлог зашто постојим као уметник и као особа”, рекао је он представљајући своје глумце, а међу њима и своју кћерку Елу Блу, која тумачи лик стјуардесе Дорис. Сам лик Џефове мајке у филму тумачи Кели Евистон-Квинет, грађен је као спој Траволтине мајке и сестре за које је овај новопечени редитељ рекао: „Оне су толико дубоко утицале на мене, биле су одговорне за све моје наде, све моје снове и гледале су како их испуњавам.” У филму „Пропелерски једносмерни ноћни лет” као сценариста и редитељ Траволта је посматрач лица детињства, гласова и емоција, сећања и представља делић онога какав је и сам био као дете у то романтично време развоја архитектуре, авијације и аутомобилске индустрије које је нудило много наде. Овај љубак и драг филм који са лакоћом осваја гледалиште светску премијеру имао је у нетакмичарском програму „Канске премијере”.

Траволтин земљак Џејмс Греј се за разлику од њега такмичи за „Златну палму” са својим „Папирним тигром” и на црвени тепих доводи, ове године тако драгоцене, јер су по присутности ретке, холивудске звезде попут Скарлет Џохансон, Адама Драјвера и Мајлса Телера изванредног у својој улози. Греј се 30 година после канског успеха његовог филма „Мала Одеса” враћа у кански главни програм са филмом снимљеним на истој локацији – на њујоршком Брајтон Бичу. У овом јужнобруклинском насељу, где је руско-америчко-јеврејска заједница обновила мали део источне Европе, догађа се поново Грејова дубоко прожета и интензивна драма два брата – породичног инжињера Ирвина Перла (Мајлс Телер) његове супруге (Скарлет Џохансон) и два сина и Герија Перла (Адам Драјвер) – бившег полицијског инспектора, који ће се уплести у бизнис шему са руским инвеститорима која се испоставља превише добром да би била истинита. Док покушавају да се снађу у опасном свету руске мафије, породичне везе почињу да се прекидају са последицама које мењају живот, а Џејмс Греј води гледаоце кроз овај свој неокласицистички крими-филм држећи им константну пажњу.

Главни такмичарски програм довео је у Кан још једног од укупно три јапанска аутора. После Фукаде и Хамагучија стигао је и хуманиста Хироказу Коре Еда са филмом „Овце у кутији”, који је дочекан најтоплије од свих досадашњих такмичарских филмова и испраћен овацијама. Ово је нови Хироказуов приступ омиљеним темама: губитак и детињство. Деца у филму су роботи-хуманоиди, конструисани како би родитељима који су изгубили своју децу надоместили њихово одсуство, ублажили тежину туге и бол губитка. Коре Еда пред публику доноси поетични филм о жалости и њеним различитим фазама, пун нежности и топлине, референци на „Малог принца”. Редитељ доводи у питање нашу потребу да вољене одржимо у животу након њихове смрти и отвара поглед ка блиској будућности у којој ће вештачка интелигенција и роботи бити свеприсутни. Филм има вишеслојну наративну структуру и сваки слој је испуњен снажном симболиком и дубоком човечношћу. Дете-робот се окреће дрвећу и шуми. Природи која као да је једини валидан одговор на питање које технологија поставља.

Међу главним такмичарима виђен је и филм „Вољени” шпанског (галицијског) аутора Родрига Сорогојена, са Хавијером Бардемом и Викторијом Луего у главним улогама. Сорогојенов филм тематски подсећа на славодобитничку „Сентименталну вредност” Јоакима Трира, јер је у питању однос оца и кћерке. Током сцене двадесетоминутног разговора оца и кћерке за столом у ресторану постаје јасно да се овај шпански филмски стваралац враћа опсесији која прожима све његове филмове: начину на који почетни минути његових филмова одмах постављају правила стављајући његове ликове у тешкоће како би започели драму. Признати филмски редитељ Естебан Мартинез (Бардем) је легенда како због својих филмова, тако и због своје прошлости обележене насиљем и ексцесом. За свој нови пројекат, нуди кћерки Емилији (Викторија Луего) улогу под изговором да јој помаже у њеној заустављеној глумачкој каријери. Заједнички живот на сету донеће блискост коју нису делили годинама, али ће такође поново отворити старе ране које никада нису зацелиле. „Вољени” је поделио критичаре. На оне који су га оценили високим оценама и на оне којима се није толико допао.

Вечерас је на 79. Кану светска премијера филма „Дајмонд” славног глумца, сценаристе, редитеља и продуцента Ендија Гарсије, који се приказује ван конкуренције. Уз Гарсију у овом филму играју и Дастин Хофман, Били Мареј, Вики Крипс и Розмари Девит...