Може ли „ћира” поново до Ужица

Ужице – Градска власт у Ужицу најавила је крајем прошле године намеру да се обнови траса уске пруге, којом би се овај град повезао са музејско-туристичком железницом „Шарганска осмица” у Мокрој Гори, релацијом Ужице – Шарган Витаси.

Уз разумљива питања да ли је обнова уопште могућа, колико би коштала и шта би донела граду, већина Ужичана поздравила је идеју да парна локомотива, популарни „ћира”, поново довуче композицију на овдашњу железничку станицу, можда баш на стогодишњицу првог доласка у Ужице, када је, из правца Сталаћа, стигао 16. јуна 1912, уз општенародно славље и топовске плотуне.

Ових дана се поводом намере Ужичана огласио Одбор за обнову „Шарганске осмице” из Мокре Горе, чији су чланови минулих година показали примеран ентузијазам и агилност у обнови вијугаве пруге преко Шаргана и ка Вишеграду. Председник одбора Радован Глибетић, најзаслужнији за обнову „Шарганске осмице”, сматра да би повезивање шарганско-рзавске уске пруге са Ужицем, поред туристичке користи, отворило и могућност транспорта робе од вишеградске регије до барске пруге.

„Тренутно се сагледавају могућности повезивања станице Шарган Витаси са станицом Кремна, у дужини око пет километара, и станице Кремна са станицом Биоска у дужини од осам километара. Постојећа траса бивше пруге Кремна–Биоска, укључујући тунеле и мостове, у изузетно добром је стању. Провлачење трасе даље према Ужицу захтева стручне процене алтернативних могућности, будући да је део пруге потопљен језером Врутци”, наводи у стручној анализи ове идеје Глибетић, па помиње најважније активности које ваља предузети у овој претпројектној фази.

Наиме, ревитализацију пруге Ужице – Шарган Витаси ваља предвидети у просторном плану, чија је израда при крају, да би се стекао законско-плански основ за пројекте и потребне дозволе. Затим, „Железнице Србије” и град Ужице треба да донесу одлуку о преносу права коришћења бившег железничког земљишта и објеката од Кремана до Ужица, без накнаде. Потребно је размотрити садашње власништво над пружним објектима, имовинско-правне односе на траси пруге и друга питања пре него што почне израда идејног пројекта обнове. „Железнице Србије” треба да утврде план обезбеђења шина и колосечног прибора, а ово јавно предузеће би у сопственој режији, као што је чинило на шарганској прузи, поставило колосек.

Економска оправданост обнове, према Глибетићевом мишљењу, зависиће од развоја туризма читавог правца Кремна–Ужице. У том крају потребно је створити туристичку инфраструктуру и спортско-рекреативне садржаје. Од важности је и обнова бање Врутци, туристичко оживљавање ужичког Старог града, Рајских отока на Ђетињи, Аћимовића пећине и других садржаја, што би стимулисало долазак приватног капитала. Уверења да ће бити користи од уске пруге почивају и на искуствима „Шарганске осмице”:

„Број полазака воза ’Носталгија’ је удвостручен, ’мали воз’ практично саобраћа цео дан током сезоне, мада су карте за данашње услове прилично скупе. У 2008. сваки вагон, капацитета око тридесет седишта, превезао је скоро 20.000 путника, односно четири расположива музејска вагона су током прошле године превезла близу 80.000 путника, што је много више него на трасама сличних туристичких железница у Европи, а интересовање посетилаца је неколико пута веће од садашњих техничких могућности”, истиче Радован Глибетић.

-----------------------------------------------------------

Како су политичари демонтирали шине

Кад су државно-политичка и железничка руководства 1974. одлучила да од 1. марта те године буде укинут саобраћај на уској прузи ка Вишеграду, из Титовог Ужица су, знајући шта тиме губе, предложили да та уска пруга буде претворена у музејско-туристичку железницу. О томе је 28. марта 1974. известила и „Политика”, уз напомену да је предлог подржао Републички секретаријат за културу, а да се очекује став Републичког извршног већа. Али, како је време показало, политичке одлуке су однеле превагу над подршком „културњака” па је идеја Титовоужичана заборављена, а уска пруга касније демонтирана. Ипак, крајем прошлог и почетком овог века, вредни Мокрогорци су је уз помоћ „Железница Србије” васкрснули, а сада је на Ужичанима да и они одраде свој део посла.