Желео сам Кејт Винслет у главној улози

Роман „Читач” није књига о националсоцијализму или холокаусту. То је књига о вези послератне и ратне генерације, о уплетености послератне генерације у кривицу ратне генерације и о значају кривице уопште. Америчка списатељица Џојс Хакет нашла је одговор на питање зашто су савремени амерички филмови толико преокупирани Трећим рајхом и холокаустом. Одговор је да је после моралних двосмислености Бушове владе настала велика потреба за моралним проблемима са дефинитивним одговором, за јасним и јаким сликама доброг и лошег. У том светлу гледано, „Читач” који се бави моралним проблемима, тензијама и конфликтима, не уклапа се у такав низ америчких филмова. Бернхард Шлинк (1944), један од тренутно најбољих савремених немачких писаца, у ексклузивном интервјуу за „Политику” овако објашњава светски успех свог романа „Читач” и суштинску разлику између америчких дела и филмова који се баве националсоцијализмом и холокаустом, тренутно доживљавајући „бум” у биоскопима САД. Шлинк, који је „Читача” објавио 1995. године, светлосном је брзином постигао планетарни успех: прва је немачка књига која се нашла на челу бестселер листе „Њујорк тајмса”, до сада је преведена на 39 језика, а по њој је славни британски режисер Стивен Далдри прошле године снимио истоимени филм којим ће сутра бити отворен 37. Фест. По образовању правник, Бернхард Шлинк је покрајински судија и од 2006. године професор јавног права и филозофије права на берлинском Хумболт универзитету. У својим романима прави изванредан спој својих знања, важних и интригантних тема везаних за немачку (нацистичку) историју и оног што је најважније – снажних емоција, љубави. Поводом филма који је снимљен по роману „Читач”, Шлинк је дао интервју за своју издавачку кућу с изузетним правом за све своје светске издаваче. „Политика” је ексклузивно добила овај интервју захваљујући Шлинковом издавачу из Србије, београдском „Плато books”.

„Читач” је у великој мери немачка књига. Како је било могуће да Холивуд то разуме, свари и направи филмску верзију?

Редитељ и сценариста су Енглези, тим је био амерички, енглески и немачки, а снимано је у Немачкој. Уосталом књига јесте немачка али не искључиво. Љубав, срамота, лажи, кривица, правда – универзалне су теме.

Сматрате ли да је редитељ Стивен Далдри успео у томе што је урадио?

Заједно са писцем сценарија успео је да очува причу и тему књиге. Није направио филм о холокаусту, иако је могао узимајући у обзир значења оних флешбекова. Напротив, осликао је како је друга, односно послератна генерација уплетена у кривицу прве, тј. ратне генерације.

Да ли је филм онакав каквим сте га замишљали?

Нисам га ни замишљао. Имам своје унутрашње визије и филм их не може репродуковати. Писац који би очекивао да се његове визије остваре, не би требало ни да продаје права за филм. Он може само да очекује да ће редитељ пронаћи адекватне слике за његову причу и тему књиге.

А слике у филму?

Мислим да је Далдри направио снажне слике којима је успео да изрази атмосферу педесетих година 20. века, истовремено несигурност и самопоуздање Михаела Берга, уплашеност, неосетљивост и недостатак разумевања Хане Шмиц, речима неизговориву снагу њихове љубави, спољашњу и унутрашњу драму суђења. Све то, уз одличну глуму.

Кога сте раније замишљали у улози Хане Шмиц?

Увек сам желео да Кејт Винслет игра Хану Шмиц. Такође сам импресиониран експресивношћу глуме Дејвида Кроса, као и Ралфа Фајнса.

Да ли сте били укључени у снимање филма?

Стивен Далдри, сценариста Дејвид Хејр и ја смо много и дуго разговарали. Некад су моје сугестије биле прихватане, некад нису – то је начин како се те ствари одвијају. Али, то су били добри разговори са добрим сарадницима.

Да ли је филмска адаптација за Вас врхунац читаве успешне приче око ове књиге, или је било других момената, ситуација и реакција које су Вам биле много значајније?

Филм је врхунац који је посебно видљив, као и када је много година раније књига била на првом месту „Њујорк тајмсове” бестселер листе. Ја сам задовољан што је књига имала, и још има, толики успех. То је књига и за младе и за старе, за жене и за мушкарце, интелектуалце и раднике, за људе са веома различитим типовима и нивоима образовања и за најшири спектар средина и земаља. Најважније, то је књига како за оне који читају много тако и за оне који уопште не читају. Један од највећих успеха за мене био је када сам добио писмо читаоца који ми је саопштио како иначе не чита често, али ову књигу му је неко препоручио и када је почео није могао да је испусти из руку. Знате, моја мајка, која је била Швајцаркиња и демократа по убеђењу, објаснила ми је још када сам био дете да ако желиш да саопштиш нешто на демократски начин мораш то рећи тако да сви разумеју. Сада сам задовољан, јер знам да сам написао демократску књигу.

Сматрате ли да је успех овог филма у његовом балансирању између забаве и забуне коју ствара код гледалаца?

Гледаоци ми говоре да их је филм гануо и дотакао и да нуди много материјала за размишљање. Рекао бих да то показује да је балансирање било успешно.

Да ли је постојао разлог што сте права продали америчкој филмској компанији? Јесте ли размишљали о немачкој филмској продукцији и немачком сценарију?

Када су права била продата пре десет година, немачка филмска и биоскопска индустрија није била оваква каква је данас. Желео сам да филм има интернационални пријем.

Пре неког времена Ентони Мингела је био заинтересован да снима филм и напише сценарио. Да ли је много промењен концепт филма када су га преузели Стивен Далдри и Дејвид Хејр?

До своје смрти Ентони Мингела је био један од продуцената „Читача” и о својем концепту и идејама је разговарао са Далдријем и Хејром.

Какво је било снимање? И Ви се појављујете у једној сцени?

Врло кратко. Једва сам и препознао себе у филму. Провео сам само један дан на снимању и, наравно, морао сам да се мувам около, да чекам, да будем стрпљив, исту сцену више пута изнова да радим и да прођем кроз лепу атмосферу креативности целог тима, од редитеља до возача. Било је забавно.

Мислите ли да бисте Ви могли да напишете филмски сценарио једног дана?

Написао сам један за телевизијски филм о 13. августу. А онда је редитељ са којим сам сарађивао смењен и дошао је други који је хтео сам да напише сценарио. Тренутно пишем сценарио за филмску адаптацију мог романа „Повратак кући” са редитељем Јаном Шитеом. Уосталом, досадило ми је да седим сам за својим столом док пишем, па ми је онда врло пријатно да сарађујем са другима.

Како бисте описали опречне емоције у вези са ликом Хане Шмиц?

Мислим да је то онај конфликт који у себи осећа Михаел Берг након искуства са Ханом Шмиц, конфликт послератне генерације која је дошла у додир са искуством ратне генерације: наклоњеност и хорор, бити заведен и одбијен, саосећати и осуђивати.

Да ли је јаз између данашње генерације младих велики у односу на генерације које им претходе?

Трећа генерација је једва била уплетена у ратну кривицу, а четврта није уопште. Због тога уплетеност подразумева да особа зна оне који су били умешани у злочине као извршиоци, подстрекивачи, помагачи или гледаоци, или да је особа директно искусила тензију између љубави и ужаса, као и саосећања и осуде, а да није била у стању да помири то на задовољавајући начин.

Да ли ће искуство у вези са филмом утицати на Ваше писање?

Сумњам да баш све што доживим и искусим може утицати на мене.

Припремате ли нову књигу или филм?

Тренутно пишем приче и радим на сценарију за „Повратак кући”. Размишљам и о роману, али да ли ће се то развити у нешто озбиљно, видећемо.

Петра Лоренц

---------------------------------------------

Четврто издање на српском

Издавачка кућа „Плато books” објавила је до сада четири књиге Бернхарда Шлинка, све у преводу Споменке Крајчевић. Прва је била баш „Читач” (2002. године), а управо је ових дана изашло из штампе његово четврто издање. Потом су уследила „Бекства од љубави”, па „Повратак кући” и „Викенд”, који је објављен прошле године. За јесен, за Београдски сајам књига, „Плато books” најављује Шлинков роман „Гордијев чвор”, хронолошки написан пре „Читача”.