Верност емоционалној и интелектуалној истини

Кан – Добитник Оскара и пет награда ЕФА за филм „Ида” 2013. године, као и три номинације за Оскара и такође пет освојених награда ЕФА за филм „Хладни рат” 2018. – пољски редитељ и сценариста Павел Павликовски је са новим црнобелим филмом „Отаџбина” добио убедљиво највише оцене међународних филмских критичара на 79. Канском фестивалу.

Фокусиран сада на однос између писца, добитника Нобелове награде, Томаса Мана (Ханс Цишлер) и његове кћерке Ерике (Сандра Хилер) – глумице, списатељице и возачице релија, у лето 1949. године на врхунцу хладног рата, Павликовски ће своје јунаке повести преко Немачке у рушевинама – од Франкфурта под доминацијом САД до Вајмара под совјетском контролом. После шеснаест година изгнанства у САД, Томас Ман се суочава не само са подељеном домовином већ и са дубоким расколом унутар сопствене породице, а све то Павликовски пред гледалиште доноси наративно сведено, есенцијално и моћно.

Павликовски – аутор који је своју филмску каријеру започео у Енглеској, режирајући награђиване документарце, па и онај о Радовану Караџићу, пре него што је прешао на наративне игране филмове попут остварења „Последње уточиште” и „Моје лето љубави” за које је освојио награде БАФТА – у ексклузивном разговору за „Политику” говори о теми превирања историје, изгнанства и потребе за домом, о идеолошким притисцима и разлозима привржености Европи.  

Теме идентитета, породице, љубави и кривице усред превирања и конфузије послератне Европе, у средишту су и овог Вашег новог филма?

Може се баш тако рећи. Све је овде засновано на биографији Томаса Мана у општем смислу, а онда постоји једна епизода у његовој биографији за коју сам се „закачио”, јер спаја драматичан историјски тренутак са веома посебном људском причом, а такође, баш као и у мојим претходним филмовима, на основу тога сам могао да се бавим темом превирања историје, изгнанством и трансценденталном људском потребом за домом и припадношћу.

За разлику од Ваших филмова „Ида” и „Хладни рат” у којима су ликови били измишљени, у „Отаџбини” они су стварни?

Да, имамо историјске личности Томаса Мана и његових залуталих близанаца, Ерике и Клауса, заробљених у троугластој породичној драми. Трудећи се да спојим лично и историјско на дирљив, међусобно обогаћујући начин, узео сам и мало слободе са историјским чињеницама и њиховом хронологијом, док сам покушавао да останем веран емоционалној и интелектуалној истини о томе. Манов повратак у Немачку 1949. године и његов покушај да превазиђе поделу и растућу идеолошку поларизацију своје земље има очигледне савремене резонанце. Стара парадигма је мртва, стара правила више не важе, а на њиховом месту појављују се два груба, међусобно искључива наратива. Наративи који усисавају кисеоник из ваздуха, терају вас да заузмете страну и полако онемогућавају јасан поглед и слободан говор. За Мана, једина одбрана од ове идеолошке редукције била је уметност, „поетски поглед” који он помиње у једном од својих говора и отворено око за сложеност и парадоксе живота.

„Отаџбина” спаја много тога и говори веома једноставно, сажето, готово само кроз графичке слике, оставили сте простор публици да све друго замисли и осети?

Сматрао сам да би то био најисправнији начин. Томас Ман се из Америке враћа са кћерком као својом брижном асистенткињом у Немачку где га и у Западној и у Источној Немачко награђују. Негде паралелно са тим сазнаје се за трагичну смрт његовог сина, писца Клауса Мана и његов однос са кћерком. И када сам спојио ове две ствари, одједном се чинило као заиста јака  комбинација. Знате, увек је веома тешко пронаћи идеју која је релевантна за то где се налазите у животу, шта осећате, шта имате да кажете. Мислим да је то у филмском стваралаштву најтежа ствар. И одједном сам помислио да је ово што имам заиста јако. Ово је ситуација, ова подела Немачке, Европе, ове две идеологије које су прилично и различите али и сличне. Једна је веома груба, друга је такође помало груба, али помало корумпирана и помало занимљивија.

И онда морате да одлучите на коју ћете страну?

Да, и морате да одлучите као интелектуалац. Читава левица у то време је била простаљинистичка. Левичарска интелигенција у Француској и свуда. Чак је и Дороти Паркер била просовјетски оријентисана, тако да је тешко све то јасно видети. А онда је у новој Немачкој, мислим на Западну Немачку, у то време почео покушај развоја демократије, али уз коришћење бивших нациста да би то функционисало. Све је то веома сложена ствар, а онда је у тој причи и тај чудни љубавни троугао између оца, сина и кћерке и то је на неки начин невероватна љубавна прича.

Чини се да је Ерика била омиљено Маново дете од троје колико их је имао?

Јесте, била му је омиљено дете, тако да је ово било заиста интензивно. И дивила му се. Понекад му је замерала, али га је обожавала. Али, пре свега, имала је тај тренутак током четрдесетих година када је одлучила да подржи оца јер му није било баш добро. Здравље му већ није било добро, био је у мисији, а и њој је понестало обавеза, предавања која је држала су усахла и тако је, одједном, њен однос са оцем постао важна ствар у њеном животу. Постала је његов уредник. Уређивала је његове говоре и текстове, што видите у филму. И истовремено имала брата који тоне Клауса, који је и раније покушавао самоубиство, био алкохоличар и наркоман, изгубљен и очајан. Дакле, то је невероватна комбинација. А однос између оца и сина је био изузетно занимљив јер су оба били писци, с тим што је Томас Ман већ имао Нобелову награду и био познат светској читалачкој публици, док Клаус није знао којим језиком да пише ни ко му је публика. Он се негде током свих тих година проведених у породичном егзилу изгубио.

Невероватно је да сте све ово успели да сажмете у свега 82 минута снажног и незаборавног филма?

То се није десило у монтажи, већ је то резултат мог процеса. Такође монтирам док снимам. Снимим нешто и онда одмах све то склопим. Још док сам писао тежио сам томе да не морам превише да објашњавам, конструисао сам сцене које се једноставно дешавају да буду снажне и занимљиве. Дакле, то је стални процес док пишете, чак и док извиђате локације, док мало вежбате са глумцима и када можете да видите да је нешто лоше или да има превише информација које би можда преоптерећивале гледаоца. То је једноставно осећај као да притискам дугмад и као да ме хране на кашичицу. Требало је све свести на минимум, а да ипак остане довољно разумљиво како би се људи са тим повезали. И оно чему сам највише тежио током процеса јесте да се побринем да свака сцена буде сцена са унутрашњим животом, а не информација.

И „Отаџбина” је, попут претходних, црнобели филм, Ви као да сте постали мајстор ове естетске форме у 21. веку?

Можда само понављам оно – то су Бергман и Бресон и сви остали радили. Сва три филма се тичу послератне прошлости и за црнобелу слику инспирисали су и моји породични албуми из Пољске, тако да сам покушавао да поново створим ту врсту слике и осећаја. Поменуо сам Бергмана. Његов филм „Зимска светлост” ми је био омиљен и та слика у колима са Томасом Маном и Ериком у мом филму је слична његовој.

Неколико пута у филму Томас Ман и Ерика изговарају: „Хајдемо кући”, а једно другом одговарају: „А где је то” јер егзил не може бити дом, али ме занима где је ваш дом јер сте из Пољске отишли у Енглеску, па поново у Пољску?

Па, знате, то је Европа, искрено. И све сам више и више привржен Европи. Наравно, људи кажу, ох, говорите о империјалистичкој Европи. Не, не, не! Говорим о Европи коју познајем. Када је Ман напустио Немачку он је био одрасла и успешна особа. Ја у Енглеску нисам отишао својом вољом већ је моја мајка радила тамо и имао сам само 14 година. Био сам изгубљен, нисам знао језик, али сам временом све то савладао и своје прве филмове снимио тамо. Био сам толико заљубљен у рок музику, тако да је за мене то била и нека врста музичке Меке у то време. Енглеска је била тада потпуно другачија земља од садашње. Сада када се вратим у Лондон имам културни шок јер видим тај хладни корпоративни град који је најскупљи у Европи, који нема апсолутно никакву душу и ништа креативно у вези са собом. Данас се ипак све више осећам Европљанином и управо сам направио филм који је европски и о Европи.