Европа личи на Рим уочи пада Републике

Године 1870, француски романописац Виктор Иго имао је визију. Садећи храст у својој башти, предвидео је да ће до тренутка када сазри никнути „Сједињене Државе Европе”. Широм Старог континента, 27 земаља сада истиче заставу Европске уније поред своје. Већина њих je одусталa и од лира, франака, марака и других новчаница које су симболизовале њихов суверенитет и прихватилa јединствену валуту, евро, дајући нову снагу економском блоку. Како за „Политику” истиче белгијски историчар и филозоф др Давид Енгелс, професор на Католичком универзитету у француском граду Вандеји, иако Иго никад не би подржао ствари попут ЛГБТ идеологије коју према његовим речима пропагира Брисел, може се рећи да је он један од нехотичних очева оснивача либерално-левичарске Европе.

„Његова вера у секуларизам, прогрес, могућност дугорочног пацифизма и човечност као нешто чему Европа треба да тежи и што би требало да оствари на светском нивоу веома је типична за оно што Европска унија данас покушава да развије”, наводи Енгелс, који је ове седмице у Новом Саду у организацији Матице српске и Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске одржао предавање о стању европске цивилизације.

Век и по касније, Игоов сан је као храст: жив, али мало искривљен. Чини се да никад националистичке и евроскептичне странке нису биле јаче него данас. Где је нестао тај заједнички европски дух?

Европска цивилизација, као и све цивилизације, стари на много начина. Улазимо у фазу упоредиву можда само са Римском републиком у првом веку пре нове ере, Кином трећег века пре нове ере или позним Египтом. Већина онога кроз шта данас пролазимо није само случајност која је могла да буде избегнута, већ нешто што је типично за све позне цивилизације. Све доживљавају демографски пад. Све пролазе кроз масовне миграције. Све се суочавају са екстремним облицима друштвене поларизације. Све почињу да сумњају у сопствени идентитет и развијају одређене облике самокритике и самопрезира. Све доживљавају опадање своје традиционалне религије. И све пролазе кроз одређени облик незаинтересованости за политику, где људи само желе да их оставе на миру и да развијају сопствени мали хедонизам, без спремности да се жртвују за више вредности. Дакле, многи елементи декаденције који су толико типични за целокупну западну цивилизацију нису последица лоших одлука ЕУ. Али увек постоји неки облик одговорности. Сигурно је да садашња елита у Бриселу не покушава активно да се бори против тих облика декаденције, већ их пре промовише. И реакције на све то су увек сличне, попут садашњег раста популизма. Рим је такође имао бројне демагоге који су давали велика обећања која се нису могла испунити и који су на крају дестабилизовали ту умирућу републику, омогућили грађанске ратове, и затим прелазак у царство.

Кад смо код преласка са републике (SPQR) на царство, покушао бих да повучем паралелу са једним каснијим периодом, када је Диоклецијан поделио Римско царство како би се њиме могло управљати из више центара, али је то на крају довело до институционалне парализе. Да ли видите сличности са системом вета у ЕУ који такође спутава брзо доношење одлука?

Не мислим да је Диоклецијан добар пример за то, јер је он успоставио тетрархију као прилично хијерархијски систем. Четири цара нису била равноправна – постојали су виши и нижи цареви, и на истоку је виши цар чак сматран надређеним оном на западу. Када говоримо о вету, пре бих рекао да је то типично за касну републику. У том периоду сте имали два конзула, од којих један може да стави вето на другог. Трибуни плебса такође су имали право вета на одлуке других магистрата, и то су често користили. Мислим да је велики део кризе касне републике био последица тога што је та веома егалитарна сенаторска аристократија дугорочно била неспособна да доноси одговорне одлуке о унутрашњим реформама, јер је увек било оних који су били против, који су користили вето, чинећи мирне промене немогућим и гурајући републику ка грађанском рату. Чини ми се да данас у ЕУ видимо врло сличне тенденције јер је цела конструкција наших демократија на националном и европском нивоу заснована, помало као у Римској републици, на систему који није направљен за брзе одлуке и за управљање конфликтима.

У Вашој књизи „Одбрана Европе као цивилизације” уводите појам „хесперијализам”. Како би Ваша теорија могла да помогне ЕУ да избегне слом?

Хесперијализам значи европски патриотизам који није заснован, или није искључиво заснован, на универзалним вредностима, већ на љубави према нашој заједничкој европској историји, на конструктивном односу према прошлости, на позитивном ставу према хришћанским темељима нашег идентитета, као и на жељи да се превазиђе национални суверенизам како би се европске државе браниле као једна цивилизацијска држава. То је веома различито од националног суверенизма, иако дели његову оштру критику „воукизма”. Али је такође различито од универзализма какав тренутно имамо у Бриселу, јер универзализам тумачи ЕУ као неку врсту светске државе која се само случајно налази на истом континенту и која покушава да изједначи европске вредности са европским идентитетом. И то је, наравно, велики проблем, јер овај бриселски европски концепт не може да објасни некоме из Србије или Немачке зашто би требало да осећа већу солидарност са неким из Португалије него са неким из Вијетнама. И мислим да Европска унија на то питање у суштини не уме да одговори, јер дефинише европски идентитет искључиво кроз универзалне вредности. А имамо много држава које деле те исте вредности, попут Јапана или Јужне Кореје, које су на истом технолошком нивоу као ми, али које нису европске. И зато Европска унија, на основу сопствене дефиниције идентитета, не може да објасни зашто би неко из Немачке требало да осећа већу солидарност са Португалијом него са Јужном Корејом. Ако ЕУ то не успе да објасни, онда ће се у кризним временима распасти.

„Хесперијализам” говори о јединственој европској цивилизацији, али колико је она заправо заједничка када сем већинских католика имамо Норвежане који су протестанти, Србе православце и Чехе атеисте?

Религија је једно, а цивилизација друго. Може се бити атеиста, али истовремено и дубоко европски, бар у културном смислу. Европска цивилизација је много више од припадности хришћанској вери. У Африци, на пример, имамо много хришћана. Да ли припадају европској цивилизацији? Не бих рекао. Вероватно је неко ко је Француз и атеиста, али воли своју земљу и даље много „европскији” од, на пример, Конгоанца који је побожни католик. Наравно, религија помаже да се успоставе одређене везе између људи различитих цивилизација. Лакше је разговарати са католичким Кинезом него са кинеским таоистом, то је сигурно. Али цивилизација је нешто много шире и налази се на другом нивоу. Зато не мислим да дехристијанизација Европе значи и њену деевропеизацију. Али ако желимо да реевропеизујемо Европу, то по мом мишљењу може ићи само кроз позитиван однос према хришћанству. И оно што је данас карактеристично јесте да, барем у западном свету, протестантизам ионако нестаје. Сада је Уједињено Краљевство земља у којој први пут од 16. века има више католика него припадника Англиканске цркве.

Можда имамо заједнички идентитет, али немамо заједничке проблеме. Зашто би Шпанија, на пример, издвајала исто из буџета за одбрану као Пољска? Ако се водимо мејнстрим наративом да је Русија опасност, Варшава можда мора да брине, Мадрид не.

Зависи како посматрате. Нисам сигуран да би Русију уопште требало да сматрамо главним европским проблемом. За мене су главни проблеми унутрашњи. И Шпанија и Пољска деле све главне муке. Обе имају драматичан демографски пад. Обе имају проблем дехристијанизације. Обе имају проблем друштвене поларизације. Обе се суочавају са економском конкуренцијом Кине и обе ће ускоро имати проблем дехуманизације кроз вештачку интелигенцију и вероватно роботику. Дакле, делимо огроман број проблема. Наравно, може се рећи да је Русија ближа Пољској него Шпанији. Али са друге стране, Мароко и миграције из земаља Магреба ка Иберијском полуострву много су већи проблем за Шпанију него за Пољску. То је зато што се европска периферија граничи са различитим регионима. Али мислим да Пољаци већ сада врло добро разумеју да је масовна миграција проблем и да ће пре или касније стићи и до њих. Сматрам да све више људи схвата да политичка, па чак и војна слабост пред Русијом, Кином или чак Америком – која сада разматра преузимање Гренланда, односно дела наше периферије која је деловала потпуно сигурно, представља нешто што постепено уједињује Европљане. Наравно, постоје различита мишљења о свему томе. Али мислим да би прави европски патриота, који разуме колико су ствари међусобно повезане и који разуме да би руски напад на Пољску заправо уништио НАТО, а да би уништење НАТО-а дугорочно био огроман безбедносни проблем и за Шпанију и за остатак Европе, требало то да схвати.

Из Ваше перспективе, какав би став Европска унија требало да заузме према рату у Украјини ако жели да заштити сопствене дугорочне интересе?

Нисам политичар, али рекао бих да ЕУ као таква и даље није у стању да заузме било какав јасан став према томе. Да је Унија била у стању да донесе одлуке, до рата не би ни дошло. А ако је конфликт на истоку Европе нешто показао, то је слабост ЕУ. Ми још увек немамо никакав облик заједничке спољне политике, нажалост. Али сада, са ризицима који долазе из САД, Русије, и масовних миграција, све више људи, чак и на конзервативној страни, каже: „Да, потребна нам је заједничка војска.” То су речи које данас чујем све чешће, чак и међу евроскептицима који кажу да би нам требала европска армија – али не под контролом Брисела, већ правих патриота. Такав став пре 20 година није постојао. Дакле, услови се полако стварају. Али засада ЕУ нема заједничку војску, стога нема ни праву заједничку спољну политику.

Као резултат тога какве би последице Европа могла да сноси након завршетка сукоба на истоку континента?

Зависи од тога како ће се конфликт завршити. Могао би да се заврши као рат између Северне и Јужне Кореје – исцрпљивањем обе стране. То би могла бити можда најбоља могућност. Иако звучи цинично, мислим да морамо тако размишљати. Победа Москве би била катастрофа за НАТО и за европску позицију моћи. Мислим да би то био фијаско јер би дугорочно створио снажног непријатеља на истоку. Насупрот томе и украјинска победа би могла бити катастрофа, јер би тада дошло до револуције у Русији. То би могло довести или до политичке радикализације и употребе нуклеарног оружја, или чак делимичног распада Русије. Већ смо видели недостатак стабилности кроз Пригожинов чудан напад на Москву, који је показао колико је та држава заправо крхка. Међутим, ако би се рат замрзнуо, можда би то са једне тачке гледишта било најбоље решење. Али ниједно решење није идеално. Нема добрих опција.

У свету који све више клизи ка мултиполарности и конфликтима, уз повратак Доналда Трампа у Белу кућу, како гледате на будућност Европе?

Мој идеални поглед би био Европа чији грађани и елите схватају да можемо да опстанемо само као снажна, конзервативна и поносна цивилизацијска држава, способна да буде равноправна са САД, Русијом, Кином, Индијом и другим великим силама. То би било најбоље решење. И зато у суштини пишем своје књиге и покушавам да ширим ту идеју хесперијализма. Да ли је то вероватно? Можда не, али време истиче. Вештачка интелигенција се развија изузетно брзо. Прегруписавање света напредује убрзано. Африка се тренутно дели између Кине и Америке. Наш европски утицај на том континенту, где имамо толико стратешких интереса, нестаје. Популација Африке и даље брзо расте, иако нешто спорије него раније, али демографски притисак и даље постоји и постаће још јачи. Европска унија је изнутра све више оспоравана и све је више отпора према Европи, према ЕУ, па чак и према идеји заједничке Европе. Бојим се да би, чак и у најбољем случају, ако би се идеје које покушавам да заступам оствариле за 10 година, то можда већ било прекасно – јер бисмо у међувремену изгубили трку за утицај, технологију и самоодбрану. САД, Русија и Кина би створиле систем у којем би Европа била или подељена или би постала нека врста провинције Вашингтона. И у таквом систему било би веома тешко, ако не и немогуће, да се поново ујединимо. Доналд Трамп, са културно-политичке тачке гледишта, ради ствари у САД за које имам одређене симпатије. Брани границе, покушава да обнови индустрију, поново ојача породицу и науку, и бори се против „воукизма”. У том смислу, део тога је позитиван за Американце. Али његова политика према ЕУ не фаворизује европски патриотизам. Он пре фаворизује суверенисте који желе да Европа нестане или да остане само економска унија. То је постало јасно и из стратешког документа Пентагона од пре неколико месеци.