Једна генерација, између зидова

Специјално за “Политику” од дописника Танјуга из Париза

Канска награда је била начин да се ода признање овим адолесцентима који немају прилику да им се тапше и да њихова интелигенција буде препозната. Одједном су постали нека врста званичне слике Француске и то је за мене, а нарочито за њих, било изузетно . Готово ме је више потресло то што их видим тако срећне, него што сам  добио Палму – каже у разговору за наш лист француски редитељ Лоран Канте, чији је филм „Између зидова” освојио „Златну палму” у Кану прошлог маја, а нашао се и међу пет номинованих најбољих страних филмова за награду Оскар која се додељује овог викенда. Канте није непознат српској публици. Посетиоци Фeста имали су прилику да га виде пре седам година, када је дошао да представи свој филм „Слободно време”. У сећању му је остала огромна, пуна сала, знатижељна и топла публика, вечере без краја и неутољива жеђ за разговором, „каква је некад постојала”. Ове године на ФЕСТ стиже филм „Између зидова”, који ће бити приказан 28. фебруара.

Овај филм – захваљујући којем се, после више од две деценије, Златна палма поново нашла у рукама једног француског редитеља – приказује реалност једног средњошколског разреда, једне школске године. До сада га је видело око 600 хиљада Француза. Канска награда није донела велике промене у његовом породичном животу у „популарном” париском предграђу Монтреј, на источним ободима града, у коме се, као и у његовом филму, мешају различити акценти бројних досељеника.

Председник канског жирија, Шон Пен, рекао је да ће „Златна палма”отићи филму који покаже изузетну свест о свету који нас окружује. Какав је то свет?

Чини ми се да се све више филмова окреће стварности и сложености нашег света, који нам поставља све више питања. Кад правим филм, желим да одсликава друштво, било да је реч о пословном свету, интимним односима или школском систему. Снимајући филм о средњошколском разреду надао сам се да ће то да буде нека врста микрокосмоса нашег друштва, у коме налазимо проблеме са којима се оно суочава – неједнакост шанси, социјална и културна интеграција, проблеми које имају имигранти да буду прихваћени... Желео сам да одговорим и на стигматизацију ових генерација, којима често судимо и гледамо на њих као на идиоте који немају жељу ни за чим другим осим да куцају по компјутеру. Желео сам да их посматрам са више пажње, да схватим шта их заокупља, да опишем њихов мали свет, уз претпоставку да је то наш свет сутрашњице.

Као и у филму „Људски ресурси”, уместо звучних глумачких имена, користили сте искључиво натуршчике, и импровизацију. Зашто?

Да, у њему глуме прави средњошколци и прави професори. Заснован је на сценарију на коме сам почео да радим пре филма „Ка југу” и, у великој мери, на књизи Франсоа Бегодоа, који је током десет година био професор француског језика и који игра професора у филму. Допустили смо импровизацију током снимања. За мене је било важно да пронађем ту енергију која постоји у разреду. Оно што примећујем са задовољством када разговарам са публиком је да нису осетили како су прошла 2 сата и 10 минута. Имамо утисак као да стално јуримо за филмом.

Ту динамику сте постигли и са камерама које су веома близу лица.

Камера је близу лица како бисмо избегли клаустрофобију учионице и усредсредили се на ликове, на њихову мимику, њихове реакције, оно што обично измакне камери. Снимали смо са три камере у континуитету и успели смо да „украдемо” тренутке дечака у дну разреда који се клати на столици, другог који гледа кроз прозор док сања о нечему, разговор две другарице...

 И језик је веома важан у овом филму?

Филм много говори о језику, односно о различитим језицима, јер постоји језик који учимо у школи и свакодневни језик, нарочито код адолесцената. Читава драматургија филма је заснована на сукобљавању ових различитих језика. Језик је једно од најефикаснијих средстава за овладавање светом, што је оно што покушавамо да остваримо у школи.

Иако обилује сценама расизма, дискриминације и сексизма, поглед који филм баца није осуђујући. Он је у Француској покренуо многе дебате, неки професори критиковали су овај неутрални приступ. Треба ли бити равнодушан?

(/slika2)Кад правим филмове, покушавам да поставим питања, да упутим на одговоре, преко симпатије према неком лику или преко различитих нагласака у филму, али свет који описујемо је сувише сложен да би у два сата дали закључке, да би одговорили на питања. Хоћу да подстакнем гледаоца да сам о томе размисли. Филм оставља утисак стварности у толикој мери да они који је добро познају мисле да се ради о документарном филму, иако постоји сценарио и свака сцена је одглумљена, понекад и десетак пута.

Увек кад почињем да правим филм мој циљ је да он покрене дебату. Поводом овог филма било је и прилично жестоких реаговања, нарочито од стране оних професора који нису желели да се препознају у лику филмског професора, јер он, како кажу, није довољно савршен.

Нису желели да се виде у огледалу?

Да, зато што је филм на неки начин огледало, а никада није лако гледати се у огледалу, нарочито када представа коју оно даје није сјајна. У Француској постоји стари сукоб између традиционалиста и модерниста, оних који мисле да школа треба да се ограничи на учење основа, и оних који мисле да школа треба да помогне у одрастању. Постоје професори као што је Франсоа, који желе да ђацима дају активну улогу у процесу учења, не само да их посматрају као рецепторе, већ као младе људе који су ту да овладају механизмима учења. Пишући сценарио инсистирали смо на тренуцима дискусије, тензије, у којима се разред претвара у школу демократије.

Да ли је то, на неки начин, примењен сократовски метод?

Да, има нечег сократовског у методу који примењује професор, он је неко ко поставља питања, ко помаже другима да одговоре на питања која им поставља, али ко више воли да не даје одговоре. Филм такође поставља много питања без амбиције да на њих одговори.

Ваш филм „Слободно време”, који говори о дехуманизованом раду и пословном свету капитализма, у условима садашње кризе још је актуелнији.

Да, нажалост. То је прича о менаџеру предузећа који схвата да читав систем на коме је изградио свој живот, сви либерални идеали у којима плива сваког дана не постоје, да је све то виртуелно и да од данас до сутра све може да нестане.

Пре неколико месеци био сам у Њујорку, у тренутку пропасти „Леман брадерса”. Случајно сам прошао поред њихове зграде где су стајали менаџери предузећа, у кошуљама, питајући се шта ће бити... Разговарали су међу собом, покушавали да разумеју ситуацију, и у томе је било нечег патетичног, утолико више што су око њих биле телевизијске камере које су пратиле пад „анђела“. То је веома снажна слика. Страхујем, међутим, да ће овај систем да се одржи тако што ћемо дати неколико милијарди банкарима, неколико милијарди предузећима и она ће наставити као до сада, без научене лекције.

Ваш филм је на неки начин антихоливуд, по теми и начину на који је снимљен. Како објашњавате што се нашао у селекцији за Оскара?

То показује да филм може да има много форми, да нема једног приступа и да је чак и Холивуд у стању да то призна. Читајући реакције на филм у америчкој штампи имам утисак да су га врло добро разумели и да нарочито цене оригиналност форме, као и чињеницу да филм не одговара на питања већ их поставља, што може да изненади америчку публику, али то, изгледа, све више људи очекује од филма.

Ана Оташевић

---------------------------------------------------------

Идеалисти у раљама система

Када почињем да правим филм, често размишљам о односима моћи који постоје у нашем друштву. Сви моји филмови постављају то питање, било да је реч о породичним односима или пословном свету, у коме су људски односи најзатегнутији и степен насиља може да буде без премца. Постоји веза између свих главних ликова у мојим филмовима –  то су често идеалисти, који верују да могу да промене овај однос снага и који се на крају суочавају са социјалном стварношћу која је много мање идеална од њихових тежњи. 

У првом филму („Људски ресурси”) то је син, који је промовисан на место директора људских ресурса и који се сукобљава са оцем, радником, мислећи да може да промени односе унутар предузећа. У другом („Слободно време”), главни лик који је остао без посла измишља посао у УН и на крају убије породицу да не би открио превару. У филму „Ка југу”, жена у годинама (Шарлот Ремплинг) упушта се у секс туризам на Хаитију, верујући да ту има љубави, да би се на крају филма поново нашла усамљена и безнадежна. У мојим филмовима увек има тога. Франсоа је идеалиста који верује да може да превазиђе правила школе у којој предаје, да може да побегне од система градећи готово једнак однос са ђацима, и који је на крају приморан да игра улогу професора онако како је дефинише систем.