Jedna generacija, između zidova

Specijalno za “Politiku” od dopisnika Tanjuga iz Pariza

Kanska nagrada je bila način da se oda priznanje ovim adolescentima koji nemaju priliku da im se tapše i da njihova inteligencija bude prepoznata. Odjednom su postali neka vrsta zvanične slike Francuske i to je za mene, a naročito za njih, bilo izuzetno . Gotovo me je više potreslo to što ih vidim tako srećne, nego što sam  dobio Palmu – kaže u razgovoru za naš list francuski reditelj Loran Kante, čiji je film „Između zidova” osvojio „Zlatnu palmu” u Kanu prošlog maja, a našao se i među pet nominovanih najboljih stranih filmova za nagradu Oskar koja se dodeljuje ovog vikenda. Kante nije nepoznat srpskoj publici. Posetioci Festa imali su priliku da ga vide pre sedam godina, kada je došao da predstavi svoj film „Slobodno vreme”. U sećanju mu je ostala ogromna, puna sala, znatiželjna i topla publika, večere bez kraja i neutoljiva žeđ za razgovorom, „kakva je nekad postojala”. Ove godine na FEST stiže film „Između zidova”, koji će biti prikazan 28. februara.

Ovaj film – zahvaljujući kojem se, posle više od dve decenije, Zlatna palma ponovo našla u rukama jednog francuskog reditelja – prikazuje realnost jednog srednjoškolskog razreda, jedne školske godine. Do sada ga je videlo oko 600 hiljada Francuza. Kanska nagrada nije donela velike promene u njegovom porodičnom životu u „popularnom” pariskom predgrađu Montrej, na istočnim obodima grada, u kome se, kao i u njegovom filmu, mešaju različiti akcenti brojnih doseljenika.

Predsednik kanskog žirija, Šon Pen, rekao je da će „Zlatna palma”otići filmu koji pokaže izuzetnu svest o svetu koji nas okružuje. Kakav je to svet?

Čini mi se da se sve više filmova okreće stvarnosti i složenosti našeg sveta, koji nam postavlja sve više pitanja. Kad pravim film, želim da odslikava društvo, bilo da je reč o poslovnom svetu, intimnim odnosima ili školskom sistemu. Snimajući film o srednjoškolskom razredu nadao sam se da će to da bude neka vrsta mikrokosmosa našeg društva, u kome nalazimo probleme sa kojima se ono suočava – nejednakost šansi, socijalna i kulturna integracija, problemi koje imaju imigranti da budu prihvaćeni... Želeo sam da odgovorim i na stigmatizaciju ovih generacija, kojima često sudimo i gledamo na njih kao na idiote koji nemaju želju ni za čim drugim osim da kucaju po kompjuteru. Želeo sam da ih posmatram sa više pažnje, da shvatim šta ih zaokuplja, da opišem njihov mali svet, uz pretpostavku da je to naš svet sutrašnjice.

Kao i u filmu „Ljudski resursi”, umesto zvučnih glumačkih imena, koristili ste isključivo naturščike, i improvizaciju. Zašto?

Da, u njemu glume pravi srednjoškolci i pravi profesori. Zasnovan je na scenariju na kome sam počeo da radim pre filma „Ka jugu” i, u velikoj meri, na knjizi Fransoa Begodoa, koji je tokom deset godina bio profesor francuskog jezika i koji igra profesora u filmu. Dopustili smo improvizaciju tokom snimanja. Za mene je bilo važno da pronađem tu energiju koja postoji u razredu. Ono što primećujem sa zadovoljstvom kada razgovaram sa publikom je da nisu osetili kako su prošla 2 sata i 10 minuta. Imamo utisak kao da stalno jurimo za filmom.

Tu dinamiku ste postigli i sa kamerama koje su veoma blizu lica.

Kamera je blizu lica kako bismo izbegli klaustrofobiju učionice i usredsredili se na likove, na njihovu mimiku, njihove reakcije, ono što obično izmakne kameri. Snimali smo sa tri kamere u kontinuitetu i uspeli smo da „ukrademo” trenutke dečaka u dnu razreda koji se klati na stolici, drugog koji gleda kroz prozor dok sanja o nečemu, razgovor dve drugarice...

 I jezik je veoma važan u ovom filmu?

Film mnogo govori o jeziku, odnosno o različitim jezicima, jer postoji jezik koji učimo u školi i svakodnevni jezik, naročito kod adolescenata. Čitava dramaturgija filma je zasnovana na sukobljavanju ovih različitih jezika. Jezik je jedno od najefikasnijih sredstava za ovladavanje svetom, što je ono što pokušavamo da ostvarimo u školi.

Iako obiluje scenama rasizma, diskriminacije i seksizma, pogled koji film baca nije osuđujući. On je u Francuskoj pokrenuo mnoge debate, neki profesori kritikovali su ovaj neutralni pristup. Treba li biti ravnodušan?

(/slika2)Kad pravim filmove, pokušavam da postavim pitanja, da uputim na odgovore, preko simpatije prema nekom liku ili preko različitih naglasaka u filmu, ali svet koji opisujemo je suviše složen da bi u dva sata dali zaključke, da bi odgovorili na pitanja. Hoću da podstaknem gledaoca da sam o tome razmisli. Film ostavlja utisak stvarnosti u tolikoj meri da oni koji je dobro poznaju misle da se radi o dokumentarnom filmu, iako postoji scenario i svaka scena je odglumljena, ponekad i desetak puta.

Uvek kad počinjem da pravim film moj cilj je da on pokrene debatu. Povodom ovog filma bilo je i prilično žestokih reagovanja, naročito od strane onih profesora koji nisu želeli da se prepoznaju u liku filmskog profesora, jer on, kako kažu, nije dovoljno savršen.

Nisu želeli da se vide u ogledalu?

Da, zato što je film na neki način ogledalo, a nikada nije lako gledati se u ogledalu, naročito kada predstava koju ono daje nije sjajna. U Francuskoj postoji stari sukob između tradicionalista i modernista, onih koji misle da škola treba da se ograniči na učenje osnova, i onih koji misle da škola treba da pomogne u odrastanju. Postoje profesori kao što je Fransoa, koji žele da đacima daju aktivnu ulogu u procesu učenja, ne samo da ih posmatraju kao receptore, već kao mlade ljude koji su tu da ovladaju mehanizmima učenja. Pišući scenario insistirali smo na trenucima diskusije, tenzije, u kojima se razred pretvara u školu demokratije.

Da li je to, na neki način, primenjen sokratovski metod?

Da, ima nečeg sokratovskog u metodu koji primenjuje profesor, on je neko ko postavlja pitanja, ko pomaže drugima da odgovore na pitanja koja im postavlja, ali ko više voli da ne daje odgovore. Film takođe postavlja mnogo pitanja bez ambicije da na njih odgovori.

Vaš film „Slobodno vreme”, koji govori o dehumanizovanom radu i poslovnom svetu kapitalizma, u uslovima sadašnje krize još je aktuelniji.

Da, nažalost. To je priča o menadžeru preduzeća koji shvata da čitav sistem na kome je izgradio svoj život, svi liberalni ideali u kojima pliva svakog dana ne postoje, da je sve to virtuelno i da od danas do sutra sve može da nestane.

Pre nekoliko meseci bio sam u Njujorku, u trenutku propasti „Leman bradersa”. Slučajno sam prošao pored njihove zgrade gde su stajali menadžeri preduzeća, u košuljama, pitajući se šta će biti... Razgovarali su među sobom, pokušavali da razumeju situaciju, i u tome je bilo nečeg patetičnog, utoliko više što su oko njih bile televizijske kamere koje su pratile pad „anđela“. To je veoma snažna slika. Strahujem, međutim, da će ovaj sistem da se održi tako što ćemo dati nekoliko milijardi bankarima, nekoliko milijardi preduzećima i ona će nastaviti kao do sada, bez naučene lekcije.

Vaš film je na neki način antiholivud, po temi i načinu na koji je snimljen. Kako objašnjavate što se našao u selekciji za Oskara?

To pokazuje da film može da ima mnogo formi, da nema jednog pristupa i da je čak i Holivud u stanju da to prizna. Čitajući reakcije na film u američkoj štampi imam utisak da su ga vrlo dobro razumeli i da naročito cene originalnost forme, kao i činjenicu da film ne odgovara na pitanja već ih postavlja, što može da iznenadi američku publiku, ali to, izgleda, sve više ljudi očekuje od filma.

Ana Otašević

---------------------------------------------------------

Idealisti u raljama sistema

Kada počinjem da pravim film, često razmišljam o odnosima moći koji postoje u našem društvu. Svi moji filmovi postavljaju to pitanje, bilo da je reč o porodičnim odnosima ili poslovnom svetu, u kome su ljudski odnosi najzategnutiji i stepen nasilja može da bude bez premca. Postoji veza između svih glavnih likova u mojim filmovima –  to su često idealisti, koji veruju da mogu da promene ovaj odnos snaga i koji se na kraju suočavaju sa socijalnom stvarnošću koja je mnogo manje idealna od njihovih težnji. 

U prvom filmu („Ljudski resursi”) to je sin, koji je promovisan na mesto direktora ljudskih resursa i koji se sukobljava sa ocem, radnikom, misleći da može da promeni odnose unutar preduzeća. U drugom („Slobodno vreme”), glavni lik koji je ostao bez posla izmišlja posao u UN i na kraju ubije porodicu da ne bi otkrio prevaru. U filmu „Ka jugu”, žena u godinama (Šarlot Rempling) upušta se u seks turizam na Haitiju, verujući da tu ima ljubavi, da bi se na kraju filma ponovo našla usamljena i beznadežna. U mojim filmovima uvek ima toga. Fransoa je idealista koji veruje da može da prevaziđe pravila škole u kojoj predaje, da može da pobegne od sistema gradeći gotovo jednak odnos sa đacima, i koji je na kraju primoran da igra ulogu profesora onako kako je definiše sistem.