Недостатак историјских синтеза

Затвореност и некомуникативност српске историографије, која се већим делом бави само собом, без искорака у шира упоредно-историјска истраживања и поређења у међународним оквирима, недостатак већих историјских синтеза, утицај идеологије и политике на историјску науку, питање одговорности историчара, као и штета коју историјској науци причињавају различити стереотипи, само су нека од питања о којима је било речи јуче на округлом столу „Интерпретација или ревизија”, поводом књиге Холма Зундхаусена „Историја Србије од 19. до 21. века”.

Сусрет најистакнутијих српских историчара уприличили су Гете институт, издавачка кућа „Клио”, која је објавила књигу (одличан превод Томислава Бекића), и лист „Политика”.

У препуној сали Гете института у Београду, у разговору су учествовали: Латинка Перовић, Чедомир Антић, Милош Ковић, Јово Бакић, Слободан Марковић, Миле Бјелајац, Никола Самарџић, Радош Љушић, Предраг Ј. Марковић, Милан Ст. Протић, Ана Столић, Милан Ристовић, Мирослав Јовановић, Мирослав Перишић, Мира Радојевић и Радмила Радић, сложивши се у начелу око тога да је Зундхаусенова књига, уз неке замерке око коришћења извора и преузимања неких од утврђених стереотипа о српском народу, ипак добар повод за разговор о стању у српској историографији, као и расправу која изостаје већ дуже време. Ово је био повод и за размену мишљења о томе колико смо и сами допринели начину на који нас други виде, као и о томе какву ми слику о себи пружамо свету. Прилика је била да се, како је истакао Радош Љушић, замислимо над тим зашто још увек нема тачних статистичких података о броју српских жртава у претходним светским ратовима, и зашто смо заглибљени у историјске судове који су били политички говори једног времена.

Поводом дела разговора који је водио у анализу данашњег стања српске историографије, Радмила Радић је напоменула да готово да не постоје критички текстови, да је очигледно одсуство полемике а да је архивска грађа, која би била драгоцена за нека истраживања, још увек или недоступна или несређена.

У погледу саме Зундхаусенове књиге, чије је одсуство у току разговора било често упадљиво због ствари које би као аутор могао да разјасни, већина учесника у расправи била је сложна да ово дело пружа сређенији увид у 19. него у 20. век. Обично је, како је примећено, Зундхаусен правио грешке или се позивао на замагљене изворе у оним периодима који ни у нашој историографији нису довољно разјашњени. Такође, историчари су били сагласни и у томе да национална идеја није карактеристична само за српски народ, по једном од уврежених стереотипа, већ је то била идеја водиља већине европских народа у 19. веку. Посебно је о овоме говорио и Милан Ст. Протић, који је указао и на то „да књига Холма Зундхаусена није ни нова нити врхунска у свом третирању српске историје, а да је управо наша национална грешка што смо се услед искључивог бављења собом уплели у замку стереотипа, из којих нас може извући само комуникативност млађих научника”.

Слободан Марковић је приметио да о Србима постоје негативни и позитивни стереотипи, као разбојника, и као бранилаца од насртаја освајача, а да су у Зундхаусеновом делу, којем се не може оспорити мултидисциплинарност, присутни и један и други дискурс. Милош Ковић указао је на неопходност одвајања историографије од публицистике, кроз истинско разумевање, а затим и вредновање догађаја, а без олако датих одговора. О важности разграничења историјске науке од политичког, „оријенталистичког” или „хладноратовског” дискурса говорио је социолог Јово Бакић, док је Предраг Ј. Марковић указао на важност компаративног и међународног приступа у историјским синтезама. Ипак је неизбежно да историографија буде субјективна, да садржи одређени суд, а вештина историчара је у томе да сагледа успоне и падове једне нације, да избегне манихејска црно-бела виђења и историјску митологију, такође је један од закључака јучерашњег скупа.

Историчари ће имати још једну прилику да се окупе поводом ове књиге, када њен аутор, Холм Зундхаусен, у априлу буде гост Београда.