Отето Косово

Можда „држава Србија” и не може да учини више. Поводом прве годишњице „самопрокламоване косовске независности” и „лажне државе Косово” учинила је тек неколико бледих симболичких гестова, опет показујући своју суштинску политичку издељеност, партијску суревњивост и парламентарну неделотворност чак и поводом најкрупнијег државотворног питања. Србија, наравно, постоји и мимо поменутог, чине је грађани, локалне заједнице, стручна удружења, невладине организације, медији... И њихово реаговање, ако га је и било, било је млако.

Ни телевизије се нису нарочито напрегле и нису изашле из уобичајеног дневноинформативног оквира у ком су вести, извештаји и понека политичка или „експертска” изјава. У Београду није било масовних демонстрација, али ни уличних нереда и пикантерија с покраденим бутицима као прошлог 17. фебруара, па да се око тих срамних бизарности оплете главна прича.

Образ су нам спасли Чеси својом једносатном емисијом „Отето Косово” која је у ударно време приказана на Првом програму РТС-а. Став из насловаовог документарца аутори су доказивали темељитим истраживањем на терену, разговорима са сведоцима и жртвама насиља, аутентичним снимцима разрушених српских гробаља и спаљених имања... Ту слику из 2008. године нису лишили историјског контекста, вратили су се у даљу прошлост, подсетили на геополитичку ситуацију деведесетих, на судбоносну 1999. годину и развој догађаја потом... савесно, прецизно и професионално коректно.

Није искључено да би исте чињенице неке друге ТВ екипе могле да виде и представе другачије те да о свему својој јавности пошаљу другачију поруку – што уосталом исходи из медијских кампања вођених у свету током распада земље и ратова у бившој Југославији. Нашем гледалишту било би корисно да види има ли их и сада, какве се рекапитулације праве после дистанце од једне или више деценија, постоје ли промене у приступу, оценама, тумачењима.

Али, вероватно се мало ко од њих уопште и враћа у прошлост прагматично сматрајући да је сврсисходније гледати у данас и, нарочито, у сутра. То би и за домаће телевизије могао да буде пречи задатак. Ако „престоничким” екипама одлазак „доле” није „с ногу”, ето им локалних сарадника. Медијска инфраструктура на Космету срећом се ипак обнавља, те се уз ТВ Мост из Звечана појавио и ТВ Пулс из Шилова. Захваљујући њима и гледаоци „горе” могу да сазнају зашто један отац у Бањској дежура сваке ноћи док му чељад спава, зашто су још пусте новоизграђене куће за повратнике у Косовском Поморављу... Кад би било више простора у програмској шеми не само РТС-а него и осталих ТВ кућа с националном фреквенцијом за косметске „теме и дилеме”, имао би се он попунити још многим записима, судбинама, страховима, надама, плановима, прегнућима...

Ваља се надати да таква програмска оријентација, бар при прокламованој слободи медија, зависи од директорске, уредничке и новинарске воље, предузимљивости и одговорности, а не од државе.

Од ње би могло да зависи хоће ли Срби на Космету коначно редовно имати бар струју, па да могу и да гледају а и да припремају ТВ програм. О себи и о осталом. Двадесет први је век.