Спајање привредника и супружника

Пуне руке посла на функцији почасног конзула има Верица Милаковић, каријерни дипломата,која је до 1992. била отправник послова југословенске амбасаде на Филипинима.

„После затварањанашег представништва из финансијских разлога, дуго сам чекала именовање за почасног конзула Југославије на Филипинима, али пошто се то није остварило ни после неколико година, 2003. сам именована, на предлог филипинске стране, за њиховог почасног конзула у Србији (и Црној Гори)”, каже гђа Милаковић.

Својим највећим успехом у дипломатској каријери она сматра тошто су Филипини били једна од првих пет земаља које су 1992. признале тадашњу смањену Југославију, иако је у том тренутку у овој земљи било шест америчких војних база.

Данас јој је задовољство да спаја привреднике из две земље. Један од првих послова које је гђа Милаковић иницирала јесте примена наше технологије у грађевинарству, за шта и сада постоји интерес, као и војна сарадња.

„Људи из Србије се интересују за економску сарадњу са филипинским фирмама, било је чак и покушаја приватног инвестирања у тамошња поља кафе”, наводи она.

За последње две године њен конзулат је издао 300 виза. Осим тога, женидба српских грађана филипинским држављанкама је у сталном успону и тренутно у Србији живи 40–50 таквих паровау неколико градова Србије.

Ни Верица Милаковић нема дипломатски пасош, има право на дипломатске таблице, али их у овом моменту не поседује.

„Као лични проблем,а уједно и проблем других почасних конзула, истакла бих то што, иако практично радим о свом трошку (надокнада коју добијам од филипинске владе не покрива често ни трошкове комуникације),нисам ослобођена ПДВ-а на увоз аутомобила, мада јесам ослобођена царине, и то само на једна кола за почасни конзулат, а не и за лично возило”, каже гђа Милаковић и додаје да је још већи проблем обезбедити изворе финансирања, јер фирме из Србије, „супротно уобичајеној пракси, избегавају плаћање провизије почасном конзулу или доприноса за рад почасног конзулата”.

Љиљана Миљанић-Касим, по образовању дипломирани правник, поносна је што јој тече трећи петогодишњи мандат почасног конзула Шри Ланке.

„После трагичне смртни мог супруга Мохамеда Аџвада Касима, почасног генералног конзула Шри Ланке у Београду, њихово министарство спољних послова ме је именовало за почасног конзула те земље у Београду”, каже гђа Касим.

Она редовно службено путује у Коломбо на консултације у Министарству иностраних послова Шри Ланке и на позив представника великих фирми, углавном у Коломбо.

„Немам финансијске бенефиције за то што радим, али увек наилазим на предусретљивост особља на аеродромима и граничним прелазима”, истиче она.

Гђа Касим активно учествује у хуманитарним акцијама које организују стране дипломате, а посебно Међународни клуб жена.

Када је ову јужноазијску земљу у децембру 2004. погодио катастрофални цунами, организовала је прикупљање помоћи, што је обављено веома успешно: „Захваљујући сарадњи са владом и народом Србије и личном ангажовању председника Бориса Тадића, прикупљена је значајна материјална помоћ за жртве цунамија.”

Јелена Каваја

------------------------------------------------------

Дуготрајна процедура

Србија има 55 почасних конзулата у у свету: у Европи девет, Русији и Евроазији једно, Северној, Средњој и Јужној Америци 25, на Блиском истоку и Африци 13, у Азији шест и једног у бившим републикама СФРЈ (Македонија).

Министарство спољних послова Србије подржава отварање конзуларних представништава са почасним конзуларним функционерима на челу, имајући у виду и да за то нису потребна посебна финансијска средства, изузев опремања тих представништва државним симболима, кажу у министарству.

Краљевина Југославија је имала око 100 почасних конзула у иностранству (већина је отказала функције после Другог светског рата), а СФРЈ, пре почетка југословенске кризе 1990, 26 почасних конзуларних функционера у иностранству.

Сама процедура предлагања и именовања је сложена и дуготрајна и може да потраје месецима. За постављење почасног конзуларног функционера Србије у некој земљи потребна је сагласност чак пет државних ресора и, наравно, претходна сагласност владе стране државе у којој се такво конзуларно представништво отвара. Иницијатива мора доћи од стране наше надлежне амбасаде акредитоване у тој земљи.