Муке са обожавањем Бога

Чачак – У чачанском крају данас постоји 14 старих црквава, седам нових, подигнутих у последње две деценије, а још четири су у изградњи, 14 манастира, два света и једно молитвено место, па народ има где да се прекрсти и свећу запали. Једна богомоља, у просеку, опслужује 2.800 становника по чему овој општини нема равне, мада религиозност житеља није одувек у висинама, због чега је Чачак и изгубио седиште епархије. – До Првог светског рата православље је било државна религија, наслањајући се на национална осећања. Хришћанске вредности нису ни стигле до села, чији су становници баштинили своја незнабожачка наслеђа, док су варошани одлазак у цркву доживљавали као обавезу према држави – каже за "Политику" Милош Тимотијевић, историчар из Чачка.

Он је написао опширну студију о духовности овог краја у минулом веку, узевши као један од полазних мотива оцену жичког владике Никанора из 1886. године. Епископ је, први пут посетивши свој терен, закључио да је "виноград Господњи у доста запарложеном стању", додајући:

"Сви свештеници, и мирског и монашког реда, уобичајили су ићи у кафане и механе, и тамо проводе по неколико часова и дању и ноћу, у забавама разне врсте: у пијењу, пушењу, игрању карата, домина и другим сладострастима. До такве заборавности долази да их сами хришћани опомињу на дужност и цркву".

Владика је тражио помоћ државе, не би ли се овдашњи Срби привели вери. И то тако да у судове, рецимо, не прима сведоке који се барем једном у години нису исповедили и причестили, а судије најмање дваред. Окружни лекар молио је (1905), због преносиве заразе у селима, да свештеници дезинфикују крст који се целива приликом свећења водице. Прота Вићентије (Поповић) грдио Општину што спрема сабор о Видовдану ("Оће да прославе пропаст своју"), док су божије куће биле запуштене. Чак је и десет манастира у Овчарско-кабларској клисури трајало безљудно, па су све до тридесетих година прошлог века настањена била само три.

– Али, у годинама Првог светског рата људи су се често обраћали Богу за помоћ, иако нису били посебно побожни у цивилству. Многи су се током рата прекрстили више пута него за све претходне године живота. Христијанизацији народа у овом крају посебно је допринео и долазак Николаја (Велимировића) на место епископа жичког, 1919. године. Владичанско седиште тада је било у Чачку – каже Тимотијевић.

Нови владика обишао је паству, налазећи многе мане:

"Народ радо слуша реч Божију, но лако је и заборави. Као семе бачено на камен... Наш народ је добар, кажу многи. Јесте добар, можда, но лопов је сигурно", беседио је Николај (1881–1956), недавно канонизован у српског свеца чији се дан обележава 3. маја.

Владика је већ следеће, 1920, године службом прешао у Охрид, док је 1934. седиште Жичке епархије пренето из Чачка у Краљево и тамо остало до данас. Разлози су били, наводи Тимотијевић, поред историјских и ти што Чачани нису редовно ишли у своју цркву нити подигли владичански двор, док су несуђени духовни суд претворили у хотел "Српски краљ".

У међувремену, свештеници су 1926. године венчање наплаћивали 200 а велико опело 60 динара (за поређење: једна дрвена столица тада је коштала 24 динара), затим тражили право на други брак и бунили се због епархијске забране да седе у кафанама (1930), а на часовима веронауке (1931) протестовали против непрестаног заклињања у Бога, поводом најбаналнијих ствари.

Нови владика, Јефрем (Бојовић), у Божићној посланици 1925, прекоревао је нову женску моду ("Сукња кратка, једва доваћа до испод колена"), сажаљевајући сељака који је морао да "прода два товара пшенице да купи ћерци ципеле с дугачким шиљцима". У "Прегледу цркве Епархије жичке" (1925) опрезни критичар упозоравао је да "псовка, безверје и ванбрачни живот бујају", а други, две године касније: "Женска ни из каквих разлога ни потреба не сме и не може бити у мушким манастирима, поред калуђера. Ко год мисли да ватра и слама могу заједно, није довољно паметан. И анђели падају, а камоли грешни људи!"

Један чачански прота бунио се (1930) што Радио Београд преноси службу Божију из београдске Саборне цркве: "Од како је у овдашњој кафани уведен радио, све ми је мање побожних хришћана у цркви, јер у време службе иду у кафану. Ја и црквењак певамо сами, а једног дана оставиће ме и црквењак, пошто и он воли да помало пијуцка у кафани и седећи слуша службу Божију".

У овом крају се, почетком столећа, појавио и богомољачки покрет, привукавши људе спремне да живе строго морално и скрушено, у непрестаној проповеди независно од цркве. Чак 15.000 богомољаца окупило се у Ковиљу (1933) на служби коју су држали патријарх Варнава и владика Николај, пратећи је целу на коленима. У Горњој Горевници код Чачка богомољци су одлучили да распну једног од својих присталица, не би ли се уверили да ли може да васкрсне. Жртву су извлачили коцком, али се одмах предомислио онај на којег је пала.