Највећа жаба

Крајем прошле недеље објављен је (и на нашим страницама) још један међународни извештај о корупцији. У њему нисмо открили ништа што већ нисмо знали: корупција – злоупотреба власти ради личне користи – глобална је епидемија, али се у различитим земљама тој болести супротстављају различитим лековима. Негде су они делотворни, а негде сасвим јалови.

Извештај који смо објавили сачинила је америчка невладина организација „Глобални интегритет” (свудa се, иначе, корупцијом с више страсти и по много чему више систематичности баве невладине организације него државни органи), а пажњу нам је привукао због позиције Србије на ранг-листи за прошлу годину. На њој смо сврстани међу земље са „слабим рејтингом”. У групи од 16 држава у овој категорији, ми смо при самом дну. Изнад нас су БиХ, Нигерија, Непал и Киргизија, а испод само Азербејџан и Еквадор.

Ова листа, међутим, не показује степен корумпираности у некој земљи, већ ефективност антикорупцијских мера, укључујући ту и степен приступа грађана антикорупцијским механизмима који једну државу чине одговорном. Наизглед тешко за разумевање, ово је ипак једноставно: „Глобални интегритет”, у суштини, анализира колико су у појединим земљама јаке институције, као она кључна и незаменљива брана за предупређивање корупције.

У томе смо, као што се види, лоше рангирани. Свакако не зато што се овде корупција сматра пожељном – на речима то нигде није – већ зато што постоји поприличан несклад између речи и дела.

У најновијем извештају „Глобалног интегритета” доминира, наиме, налаз који је и те како применљив на наше прилике. Тo je чињеница да у највећем броју од 57 анализираних земаља кључни проблем представља нетраспарентност тока приватног новца у изборне кампање и касе политичких партија. То, иначе, не зависи од нивоа бруто националног производа – и богати и сиромашни су подједнако суочени с настојањима оних који имају економску моћ да њоме купују политички утицај.

Није дакле тешко да на домаће прилике применимо налаз да домаће економске елите корумпирају политичаре, мада „Глобални интегритет” указује и на нову димензију – да и стране владе користе сличне методе да, обезбеђујући готовину за политичке странке, за узврат добијају политичке или комерцијалне уступке. A све то, разуме се, „испод стола” или чак сасвим легално, захваљујући слабој или чак непостојећој регулативи.

Па шта нам је чинити, пошто ни у овом огледалу нисмо видели своје лепо лице? Рецепт је, на први поглед, једноставан: јачати институционалне бране корупцији. На том путу, да употребимо метафору Зорана Ђинђића, треба „прогутати много жаба”, али би ваљало прво ону највећу. Финансирање партија.

Ко ће први?