Утопија

Уснио сам диван сан: као постоји нешто налик кући "Великог брата", само много већа, а у њој све сами политичари и део невладиног сектора. Утопија, како већ то сан зна да буде...

Барем накратко знамо где су и шта раде, а све то што раде чине не би ли се нама допали. Коначно и они живе контролисаним и оскудним животом, и, што је најбитније: за промену њихова судбина зависи од милости нас, обичних људи.

И као недељни задатак им је – интеграција Србије и бољи живот њених грађана, а они у паровима: Воја и Чеда, Борис и Тома, Веља и Ђилас... сложни кaо један, заиста нешто раде о том питању. У трпезарији Динкић рационализује "шопинг листу", Ђелићу се не привиђају велики инвеститори, невладинске добре виле не трчкарају сваки час до исповедаонице не би ли се "Великом брату" Олију Рену и великој посестрими Карли на нешто пожалиле, а Драган Јочић истражује да ли су те силне камере и микрофони заправо постављени без одобрења Врховног суда?!

Успешно обављен задатак им обезбеђује луксузни буџет (илити суфицит) за наредну недељу и по три бонус места у управним одборима јавних предузећа. Луксуза се, наравно, одричу у име сужњих, а управних одбора у име стручних.

У тренуцима емотивне кризе теше једни друге како морају да истрају и остану још дуго унутра, заједно, сложни и прибрани. Интерес Србије је да задуго не излазе...

Како време пролази све више им недостаје народ и видно пате за својим гласачима. Један за другим излазе у двориште и преко зида узвикују предизборне пароле и обећања. С друге стране ми френетично одговарамо: "Ма, све вам верујемо...", што их на извесно време смирује.

Не би ли шоу добио на гледаности и интензитету, организатори одлучују да у кућу убаце: међународну преговарачку тројку, комплетан албански преговарачки тим и неколико овдашњих тајкуна, после чега се камере волшебно искључују на извесно време.

Како сан у том тренутку бледи, неки од могућих развоја догађаја су:

1. Тајкун откупљује и кућу и покућство и неколико хектара унаоколо.

2. Албански сустанари прете отцепљењем спаваће собе.

3. Наши политичари једногласно састављају преамбулу која говори о неотуђивости поменуте собе.

4. Добре виле невладинске смирују страсти цитирајући стару народну мудрост: "Где чељад нису бесна, кућа није тесна".

А за крај, онако пред сурово буђење, најслађи део сна – систем номинација и гласања.

Ту би се заправо гласало да номиновани кандидати не изађу из куће, што је дуже могуће, за разлику од пропозиција текућег шоуа. Време трајања не би било временски ограничено (за разлику од мандата) и капацитети куће би се прилагођавали захтевима гледалишта. Тачније, све до тренутка док у кућу не стану сви политичари. А онда... можда бацити кључ?!

Трајно искључити камере, које толико воле?...