Utopija

Usnio sam divan san: kao postoji nešto nalik kući "Velikog brata", samo mnogo veća, a u njoj sve sami političari i deo nevladinog sektora. Utopija, kako već to san zna da bude...

Barem nakratko znamo gde su i šta rade, a sve to što rade čine ne bi li se nama dopali. Konačno i oni žive kontrolisanim i oskudnim životom, i, što je najbitnije: za promenu njihova sudbina zavisi od milosti nas, običnih ljudi.

I kao nedeljni zadatak im je – integracija Srbije i bolji život njenih građana, a oni u parovima: Voja i Čeda, Boris i Toma, Velja i Đilas... složni kao jedan, zaista nešto rade o tom pitanju. U trpezariji Dinkić racionalizuje "šoping listu", Đeliću se ne priviđaju veliki investitori, nevladinske dobre vile ne trčkaraju svaki čas do ispovedaonice ne bi li se "Velikom bratu" Oliju Renu i velikoj posestrimi Karli na nešto požalile, a Dragan Jočić istražuje da li su te silne kamere i mikrofoni zapravo postavljeni bez odobrenja Vrhovnog suda?!

Uspešno obavljen zadatak im obezbeđuje luksuzni budžet (iliti suficit) za narednu nedelju i po tri bonus mesta u upravnim odborima javnih preduzeća. Luksuza se, naravno, odriču u ime sužnjih, a upravnih odbora u ime stručnih.

U trenucima emotivne krize teše jedni druge kako moraju da istraju i ostanu još dugo unutra, zajedno, složni i pribrani. Interes Srbije je da zadugo ne izlaze...

Kako vreme prolazi sve više im nedostaje narod i vidno pate za svojim glasačima. Jedan za drugim izlaze u dvorište i preko zida uzvikuju predizborne parole i obećanja. S druge strane mi frenetično odgovaramo: "Ma, sve vam verujemo...", što ih na izvesno vreme smiruje.

Ne bi li šou dobio na gledanosti i intenzitetu, organizatori odlučuju da u kuću ubace: međunarodnu pregovaračku trojku, kompletan albanski pregovarački tim i nekoliko ovdašnjih tajkuna, posle čega se kamere volšebno isključuju na izvesno vreme.

Kako san u tom trenutku bledi, neki od mogućih razvoja događaja su:

1. Tajkun otkupljuje i kuću i pokućstvo i nekoliko hektara unaokolo.

2. Albanski sustanari prete otcepljenjem spavaće sobe.

3. Naši političari jednoglasno sastavljaju preambulu koja govori o neotuđivosti pomenute sobe.

4. Dobre vile nevladinske smiruju strasti citirajući staru narodnu mudrost: "Gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna".

A za kraj, onako pred surovo buđenje, najslađi deo sna – sistem nominacija i glasanja.

Tu bi se zapravo glasalo da nominovani kandidati ne izađu iz kuće, što je duže moguće, za razliku od propozicija tekućeg šoua. Vreme trajanja ne bi bilo vremenski ograničeno (za razliku od mandata) i kapaciteti kuće bi se prilagođavali zahtevima gledališta. Tačnije, sve do trenutka dok u kuću ne stanu svi političari. A onda... možda baciti ključ?!

Trajno isključiti kamere, koje toliko vole?...