Човек од мисије

Када је 1970. године у Дворани Културног центра Београда одржана „Политикина” ревија репризних филмова, под притиском људи који су чекали у реду да купе карте попуцала су стакла на билетарници. Идејни творац и организатор ревије био је „Политикин” филмски критичар Милутин Чолић, коме је одмах понуђено да направи прави филмски фестивал.

Тако и би. Већ 8. јануара 1971. године, под слоганом „Храбри нови свет”, у Дому синдиката,филмом Роберта Алтмана „Меш” отворен је Први београдски међународни филмски фестивал – Фест, са Милутином Чолићем на челу.

Судбина је, ваљда, баш тако хтела да „отац” Феста напусти овај свет у данима одржавања 37. издања фестивала. За његово је здравље вазда питао и у својим пензионерским годинама које је проводио не мирујући, пишући и објављујући књиге, често се интересујући и како ствари стоје у „Политици”, у коју је по позиву крочио још 1. априла 1952. године (све до 1985) пишући у почетку позоришне, а потом и филмске критике.

– Писати о филму подразумева проницати не само у форму, већ и у његову суштину, не само како, него и шта филм говори. „Крстарица Потемкин”није велики филм само због „монтаже атракције” већ и због својих револуционарних идеја. Само у хармонији садржајаи експресије настају значајна дела попут „Грађанина Кејна” – писао је чика Чоле (како су га радо звали његови млађи поштоваоци и следбеници), полазећи увек са јасних, хуманих и антидогматских становишта.

На малом новинском простору успевао је да обухвати целину филма иукаже на његове вредности и заблуде. Познато је да је о домаћем филму писао гледајући га најмање два пута – једном обавезно са публиком, проверавајућитако и филм и себе. Зато су Чолићеве критике објављиване у „Политици” биле радознало читане деценијама, као дијалог са милионима љубитеља филмске магије. Имале су јасну критичарску синтаксу, писане су једноставним, разумљивим језиком и одавале ауторову дубоку оданост филму.

Заправо, потпуна посвећеност и оданост красиле су Милутина Чолића (Поточањи, 11. септембра 1919) у свакој његовој мисији. Од оних у којима је био током студентских, скојевских и партизанских дана када је у Ужичкој републици иницирао Партизанско позориште, током боравка у концентрационим логорима Аустрије, Немачке и Норвешке (од 1941. до ослобођења) у којима је био чак један од покретача илегалног логорског часописа МЕЛС (Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин) и, касније, када је у Ужицу постао управник Народног позоришта, а потом преласком у Београд и новинар „Гласа”, „20. октобра” и „Политике”.

Активност филмског мисионара и посленика Чолић је вршио и на предавањима у школама, факултетима, домовима културе, радничким универзитетима. Свугде где је било оних–гладних филма и свугде где је његово знање и искуство било жељено, те остаје забележено да је био међу иницијаторима и сарадницима готово свих југословенских и српских фестивала: Пуле, Ниша, Херцег Новог, Аранђеловца, у којем је од оснивања био селектор Ју-Феста. А волео је и шах, те је основао и Међународни шаховски брзопотезни турнир „Политике”...

За своје заслуге Чолић је добио многа ратна и мирнодопска одликовања, филмске и професионалне, новинарске награде.

Осим импозантног критичарског опуса и истрајног рада на промоцији и међусобној комуникацији нашег и светског филма, Чолић је писао чланке и коментаре за стручне часописе и књиге којих је велики број. Чак и у својој деветој деценији писао је свакодневно, све до пре неки дан…

Отишао је доајен југословенске и српске критике, сведок времена у којемсу радили највећи српски уметници, личност свеприсутна у нашем културном и јавном животу, друг и господин Чолић, чика Чоле, супруг, отац и на своје унуке поносни деда. Нека му је слава и хвала.

Дубравка Лакић

------------------------------------------------

Данас комеморација у „Политици”

Комеморација поводом смрти Милутина Чолиће биће одржана данас у 12 сати у „Политици”, у сали на четвртом спрату. Изјаве саучешћа породица ће примати сутра у 12 сати у капели из које ће ( у 12.30) поворка кренути ка Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, где ће Милутин Чолић бити сахрањен.