У Изворима вода узбрдо тече

Извори, Звечан – Под планином Рогозном, на надморској висини од 1.400 метара, у селу Извори живи само осам Срба који зиму ту не проводе. Од некада пуног села у фамилији Павловића, Недељковића, Аксентијевића, Ђоковића сада се само на четири куће димњак пуши. Од Звечана су Извори удаљени 25 километара, а 20 километара од Новог Пазара. Село се налази на самој административној линији Косова, а на тромеђи је општина Звечан, Лепосавић и Нови Пазар. У делу села који се зове Столовић, долазимо у посету кући Мире Недељковић, 76-годишње мештанке којој је муж умро пре четири године. Одскора, није сама. Из Крагујевца дошли ћерка Станимирка и зет Милан Самчевић са унуком Гораном. Однедавно, Милан ради у Звечану, а, вели, дошао је овде на дедовину, а ако буде среће и општина помогне, овде би се могло баш добро живети.

– Сва срећа па су ми се ћерка и зет вратили. Уби ме самоћа, а поготово откад ми је муж умро. Кућа ми је на самом пролазу, ево, и асфалт се прави. Ваљда ће се и нама посрећити, па да можемо да одемо до Бањске, доле до прве продавнице, да покупујемо оно основно што нам треба. Имамо ми овде стално госте. Долазе ови из Кфора, полиције, али долази и српска полиција – казује нам Мира Недељковић.

Прича да се са вуковима борила. Каже, ушли у тор пун оваца, а она међу овце и вукове, а у брзини заборавила, вели, да пусти свог моћног шарпланинца.

– Рвала сам се са вуком. Јесам запомагала, али ко да ме овде чује. Први комшија је два километра далеко – казује Мира.

У село Извори струја је стигла тек 1985. Некада се одавде на коњима ишло, а сада, када је пут мало бољи, ретко ко да дође. Лети дођу Павловићи, Недељковићи, Ђоковићи... Причају да иако село носи назив Извори овде се до воде, до првог извора, и до километар и по иде. Недељковићи су воду довели не са брда, већ из једне увале, испод куће поставили пумпу за коју је Мирин муж својевремено скоро сву стоку продао да би је купио.

Прича нам Мира о браћи Недељковић, Радашину и Радошу, који доле испод Столова у сиротињи живе. Отварају се врата, улази Радош. Висок и крупан ко планина, у исцепаној јакни, коју ко зна ко му је дао, у исцепаним браон вуненим чарапама, погнуте главе прилази и поздравља се. Не гледа у очи. Сео крај шпорета, греје руке, на глави му капа и њу ко зна одакле је добио. Неће да једе, тако раде сиромашни. И када су гладни, не траже и када им се нуди, не узимају.

Пита, онако, тешко, стидљиво, има ли једна цигара. Прича да му је брат Радашин остао кући. Питамо га за здравље. Каже, боли га нешто на врату. А лекова нема.

Спуштамо се километар и по доле до куће Радошеве и Радашинове. Био је то некада богат дом Радована и Виде Недељковић. Богата фамилија, добростојећа, имали осморо деце. Двоје по рођењу умрло, три кћерке се удале, ова двојица остали сами. Пре две године изгубио им се у планини брат, пронашли га после недељу дана. Изгладнео и болестан, заспао тамо под буквом дубоко у планини Рогозни, смрзнут, у снегу.

– Некада сам радио као рудар у "Трепчи". Остао сам овде са двојицом браће. Онај један остаде тамо у снегу, а и овај други није доброг здравља. Живимо како морамо, примамо нешто пара, нешто око 4.000 динара, али нам то није довољно ни за дуван – прича овај високи средовечни човек у дотрајалом радничком оделу и исцепаним опанцима "пироћанима".

– Одавде до Бањске требају ми добра четири сата, а у повратку, узбрдо, целих пет. Прође понеки ауто, ништа, само се осврну па ваљда када ме виде овако јадног, па још и натовареног, нико неће да стане. Тешка је сиротиња. Најгоре је ноћу када све утихне, а ја у овој недођији сам са својим мислима. И са болесним братом. Самујемо са вуковима, дивљим свињама, дивљим мачкама и срнама – казује Радашин, загледан у тешке сељачке руке. Погнуо главу, па вели и он, као брат му, да му само цигаре фале.

– Брашна имамо. Имамо и једну свињу, али ко ће то да једе и да спрема. Држимо два вола и краву. И кромпира имамо, и млека – говори Радашин, кога су заборавили и они из звечанског Црвеног крста, а и они којима је посао да брину о људима сличним њему.