Жена у срцу џанарике

Мало ко као рударски техничар Бобан Марковић може да се похвали да је у рукама држао толико женских фигура. Све једна од друге виткија, елегантнија, оригиналнија....

Тај таленат, каже, „прорадио“ му је у време инфлације почетком деведесетих, кад ништа друго није радило, а подстакла га је изложба скулптура у Афричком музеју у Београду. Пошто је самоук, у почетку се мучио, грешио. Да је учио од неког, мисли да би било и лакше и боље. Мада ми на први поглед не уочавамо разлику између радова „пре“ и „после“, јер све делују једнако добро, он је види.

– Прве скулптуре углавном су резултат случајности. То што бих постигао, више нисам знао да поновим, него радим, па кад ми се допадне, не дирам више. Сад знам како да остварим то што хоћу – примећује.

Окружен женама

У Бобановом животу жене су имале важну улогу. Од мајке и сестре, па надаље. Први пут се оженио кад је имао само осамнаест година, и из тог брака има двадесет двогодишњу ћерку. Зато и није чудо што су његове скулптуре махом у облику женске фигуре. Он сам ту опредељеност није ни примећивао све док се једном приликом нису нашле „на гомили”.

(/slika2)Али, нема лепих скулптура без квалитетног материјала, као што су орах, трешња, крушка, џанарика, подсећа наш саговорник.

– Она је перфектна по структури, а има боју сличну махагонију. Проблем је једино наћи већи комад, јер је шупљикава и пуна чворова, па од ње радим мање фигуре – истиче наш саговорник.

И, додаје још, да никада није имао амбиције да излаже. Не ради ни да би се такмичио, ни због награде. Само жели да иза њега нешто остане и да својим примером подстакне друге.

– У ствари, ово је права радна терапија. Препоручио бих сваком да ради рукама, јер ће се осећати боље. Сви пролазимо кроз разне тешкоће и ако се човек не бави нечим, не осећа се добро. Ово што ја радим више је као игра, забава која доноси мир у души. Тренутно, више ме привлачи камен, јер је трајнији. Овај са којим ја радим лако се обрађује, а пронашао сам га у напуштеном каменолому, у близини Колубаре – каже Бобан.

Продаје, поклања, размењује

Иако је посвећен својим скулптурама, никад се није претерано везивао за њих.

– Поклањао сам, продавао, чак сам и мењао свој рад за туђи, рецимо, скулптуре за слике. Чудим се онима који кажу: „ Јао, не могу да се одрекнем скулптуре”. Разумем само кад је у питању нешто што се прво направи. Касније, то је бесмислено, нема сврхе ако још неко не види и не ужива у твом делу – сматра наш домаћин.

Шта даље, још не зна тачно. Има идеју да направи тридесет–четрдесет предмета налик онима који су се некада користили у домаћинствима у близини Лазаревца. Тад би са задовољством направио и изложбу.

Последње две године почео је да ради и иконе, по наруџбини. А посебна му је жеља да, са још два монаха из манастира Сочаница, уради иконостас у старој, напуштеној цркви у Борчану код Косовске Митровице.

– Кров је пропао, зидови су урушени. Један човек је већ почео сам да је реновира. Има четворо деце, жена му је учитељица, а он ради као домар у школи у Сочаници. Сиромашан је, али има јаку вољу. Па, ако неко може да помогне, не треба новац, било би довољно и дрво – скромно поручује Бобан.